SLIKA 1
Bonaparte visitant les pestiférés de Jaffa (Bonaparta obilazi zaražene kugom u Jafi, Antoan-Žan Gro (Antoine-Jean Gros), ulje na platnu, 1804, Luvr) je propagandna slika koja idealizuje Napoleonovu katastrofalnu Egipatsku ekspediciju. Ona prikazuje njegovu (navodnu?) posetu bolesnim vojnicima u martu 1799, u pokušaju da zaustavi zlonamerne glasine kako je naredio da žrtve kuge budu trovanjem „ubijene iz samilosti“. Izbijanje bubonske kuge je usledilo za nasilnim „pustošenjem Jafe“ od strane francuske vojske. Ova romantičarska uljana slika, sa nekoliko neoklasičnih elemenata, je bila izložena u mesecima između Napoleonovog proglašenja za cara i njegovog krunisanja. Ona prikazuje cara kao od boga poslatog iscelitelja koji nudi tradicionalni „kraljevski dodir“, dok poput čudotvorca polaže ruku na pazuh jednog bolesnika.
Clandestina, novembar 2015, Solun.
1. rat kao spektakl unutar buržoaskog subjekta
Bojno polje je postalo masovni spektakl decenijama pre otkrića fotografije. Sa Napoleonovim ratovima, granica između činjenja smrtonosnog nasilja i njegovog posmatranja je postala maglovita. Napoleon je shvatio da je u ratu propagandni uspeh važniji od pobede u pravom vojnom sukobu. Napoleonove operacije su morale da se slave kao pobedonosne, čak i ako nisu mogle da budu dobijene na tehničkom vojnom nivou. Morale su da budu opisane do detalja, a ti veličanstveni narativi o vođenju bitaka su morali da se razglase što je više moguće. On je bio prvi vođa koji je „izveštavanje iz rata uživo“ učinio presudnim za formiranje subjekta Zapadnog građanina „u mirnom svetu“, u onoj meri u kojoj ono to još uvek jeste.
Ratne vojne operacije su odavno postale predmet masovne industrije i obični posmatrači, poput slikara ili pisaca, ih ne mogu predstaviti u potpunosti. Sada kada su armije na raspolaganju imale tehnologije masovnog uništenja bila je neophodna čitava paleta izveštaja, komentara i opisa, kao i znanje o fazama taktičkih i praktičnih priprema, kako bi javnost gladna vesti dobila prikaz „čitave bitke“ u Novinama.
Tokom 19. veka je sam rat počeo da se prilagođava zahtevima daljinski kontrolisane mašte svojih potrošača. Sada je svako mogao da ima mišljenje o tome kako bi bilo najbolje izvesti operaciju, kako bi trebalo tumačiti njenu taktiku, kako bi bitku trebalo proceniti ili ponoviti uz izbegavanje ranijih neuspeha. Rat se ubrzo udobno smestio u svakodnevni život potrošača u buržoaskim Državama.
Kao prirodni zakon globalne ravnoteže moći, pravi rat će uskoro čak početi da deluje banalno.
Ovaj osećaj odvojenosti „mira kod kuće“ od „rata u tuđini“ (ili „rata negde drugde“) je izražen u najbinarnijim suprotstavljenostima značenja u spektakularnim industrijama 20. veka. Oprečni žanrovi „vesti“ i „zabave“ su simbolični za ovu dijalektiku – njihovo stapanje u današnju „infozabavu“ (infotainment) izvodi njihovu komplementarnost do njenog logičnog zaključka.
Continue reading →
