Marko Paunović
(((POLUAUTOMATSKI) (NEDOVRŠEN) KOLAŽ
(ILI)) UVOD U ČITANJE SLAVKA BOGDANOVIĆA)
IZMEDJU POLITIKE I POETIKE
pisanje mora ići van dominantnog ili očekivanog diskursa.
jezik mora biti hrapav i distorziran.
jezik mora biti otrovan i nežan.
pisan u off-u i pre svega, prepun kontradikcija.
subverzija ne može da se odvija na ravni tematike, već mora da se sprovede
kroz različite aspekte, funkcije i potencijalnosti jezika.
jutro na izmaku. seizmičkim zvukom tramvaja treperi mansarda i čitav bulevar.
iskošeno, uključuje mnoštvo potencijalnih glasova.
>>> melanholija i tajna ulice. transfiguracija jezika.
>>> u početku bejaše formula dezoksiribonukleinski KÔD.
>>> zaglušujuća buka brujanja jezika,
tutnjava označiteljske lavine, jeka zvona ili eksplozija?
sećam sam se, jednom prilikom,
jedan od aktera novosadske neoavangardne scene
rekao mi je o slavku bogdanoviću >>> njega zanima politika i moć; to su kontroverze.
subjekt je objekt. aktiv >>> pasiv.
pitanje ’ko govori’
postavljeno je kao izazov primećenom nametnutom modelu moći
i strukturama moći koje oblikuje.
no, domet >>> je privid, slika sveta.
tamo gde očekujemo umetnost nalazimo politiku,
gde se obećava politika nastaju formalizam i radikalni estetizam.
iako ’močvarna’ analitička materijalnost jezika izbija na površinu (jezika),
ne samo dekonstrukcija estetskog već i korak u užas političkih moći u i iza jezika.
ima li šta nedeljivije u jeziku od čina deljivosti, analize, razlaganja, svodjenja?
mikro-poMaci dovode do mikrO-promena.
u uskom opsegu reČi, preko znakovnih sklopova sa noVim semantičkim vrednostima,
ka nultom stepenu pismA.
označitelj je nulti stupanj teksta,
potencijalni zavRšetak teksta i potencijalni početAk svih drugih tekstova.
>>> traženja označitelja, nultog pisma, performativnog glasa i dematerijalizovanog
objekta umetnosti bilo je u funkciji dosezanja ishodišta (nultog stadijuma kulture),
zapravo, mogućnosti da se kultura ponovo izgradi da se simbolizacija počne od samog početka.
ponoć je. kroz vrata terase
>>> u procepu izmedju sna i jutra
>>> svež noćni vazduh zapljuskuje mi lice
s odjecima saobraćaja nestaje jesenja izmaglica.
>>> tama je. nikakvog glasa još nema.
mislim o ’otvorenom delu’.
delu koje dovršava interpretator izvodjenjem ili posmatrač činom recepcije.
procesualnost spram čina gledanja, spram gotovog proizvoda,
spram samog procesa nastajanja.
otvoreno za integracije i dopune, delo ne garantuje konačna rešenja iščitavanja,
već je to svet u kome je posmatrač odgovorni saučesnik koji mora da se kreće napred
sa hipotetičkim i promenljivim predlozima.
>>> njegovo delo (artworks, a ne pieces) je radi svoje višemedijalnosti i poližanrovske
neodredjenosti narušavalo ideal modernističkog autonomnog komada, a posredstvom
svoje intertekstualne prirode (po kristevoj i solersu jedan tekst postoji samo tako što je
dat kroz odnose sa drugim tekstovima) uspostavljalo je interaktivne odnose umetnosti,
kulture, politike, duhovnosti, seksualnosti, ezoterije.
ipak, celokupan bogdanovićev opus vibrira unutar amplituda poetike i politike.
zbog svoje jednostranosti, ovaj tekst u nastajanju pogrešan je, proizvoljan i ne ide u srž.
the medium is the massage. sadržaj je struktura. zato nedovršiv. zato neostvarljiv.
zato upisljiv, u obilovanju preostalog značenja.
postajanje tekstom uvodi u rubne distinkcije.
>>> u rečima sam, sačinjen od reči, reči drugih.
iskošeno, uključuje mnoštvo potencijalnih glasova.
navike čitanja teže da konstruišu sadržaj čak i od teksta napisanog u fragmentima.
pri prvom susretu sa zakovanim knjigama
zapitao sam se da li one predstavljaju simbolički čin ubijanja oca.
razume se, ’oca’ kulture, tereta kolektivnog iskustva, politike tlačenja…
njegov stav ima utopijsku komponentu šezdesetosmaškog optimizma koji govori
o širenju sveta umetnosti ka životu, i jednu konkretnu dimenziju
koja tekst i čitaoce teksta vidi kao saučesnike u interpretativnoj zajednici,
pri čemu pojam ’interpretacija’ označava transformaciju osnovnog teksta.
>>> bogdanovićev stav prema idejama nove levice se može prikazati sledećim
instancama: umetnost je revolucionarna, to ne znači u službi tada aktuelnog
birokratskog partijskog aparata, već u smislu promene konkretnog sveta kroz
individualnu ili mikrosocijalnu praksu umetnosti i povezivanje umetnosti sa
vanumetničkim društvenim procesima, strukturama i efektima; umetnost stvara novi
senzibilitet (osećanje vremena kao vremena progresa i prosperiteta, oslobodjenja);
umetnost se gradi od fragmenata realnosti koji se kao ’ready made-i’ smeštaju u
umetnost; umetnički radovi su simptomi ili uzorci kojima se provocira tipični status kvo
umereno modernističke kulture (ideologija, vrednosti i metafizički smisao egzistencije).
pokazati da savez komunista (sk) svojim nasilničkim delovanjem nastupa protiv
svog programa, protiv slobodne i progresivne misli, sumarno,
baš zato što sudbina buduće jugoslavije u velikoj meri zavisi od stanja u sk,
moramo biti van njega na ulici u revoluciji,
jer sk nije u stanju da se reformiše u meri u kojoj je to neophodno
(pogotovu o revolucionisanju sk ne može biti reči),
sk odavno nije revolucija, živeti umetnost ’sada’ znači živeti revoluciju…
>>> totalna pobuna protiv reda rada i mira.
>>> u jugoslaviji nije postojala dominantna kulturološka koncepcija, kao ni značajni
okvir koherentnog i estetskog mišljenja. ne može se izdvojiti kompleks teorijskog
mišljenja koji autohtono definiše kulturu na onaj način na koji kritička filozofija jezika
definiše britansku kulturu, pragmatizam i empirizam, odnosno, grinbergijanski
modernizam, američku kulturu, strukturalizam francuski kulturni krug, fenomenologija
nemačku kulturu. na prelazu 60-tih u 70-te u jugoslaviji marksizam (realsocijalizam i
samoupravni socijalizam) je bio spoljašnji okvir aktuelne kulture, ali je on pre bio
državotvorni mehanizam vlasti, a ne duhovni produktivni kontekst kulture. u takvoj
situaciji umetnici/e novog senzibiliteta morali/e su polazni okvir delanja stvarati na
eklektičkoj osnovi. radikalno preispitivanje različitih umetničkih, egzistencijalnih i
političkih sadržaja i modusa izražavanja, prikazivanja i ponašanja delovao je kao
provokacija u sredini jakog birokratskog realsocijalističkog ustrojstva koje umetnost vidi
kao umereno modernističku nadgradnju partijskih, i time, društvenih interesa.
ukazivanje na dejstvo simptoma političkog u diskursima (diskurzivnim analizama)
umetnosti je vodilo prekidu i onemogućavanju bilo kog transfera sa margine ka centru kulture.
… ne znam koliko je potrebno insistirati na činjenicama u vezi sa zatvorom.
to je pitoreskni detalj lične sudbine, koji jeste u vezi,
ali nisam siguran da zaslužuje neku posebnu pažnju.
može ići kao ilustracija ’olovnih vremena’.
>>> pod njom se tlo lagano uvija
neki u poslednje vreme na takvoj vrsti činjenica veoma nastoje
(eksplicite i implicite, tj. nesvesno),
što mi se čini u najmanju ruku neukusnim (maroderskim).
ta vrsta činjenica se stavlja u kontekst
operacionalizovanih nekakvih dnevnopolitičkih interesa.
ja to nikada nikako ne bih želeo, jer, pored ostalog,
tako bi i priča o meni i mome radu dospela u ravan
na kojoj je pogonsko gorivo mržnja, a porivi one vrste
o kojima je werner herzog napravio film ’aguire, gnev božji’
predstavljaju moderni brod koji nas vozi u prostore nepostojanja.
ja nemam osećanje mržnje.
mislim da sve stvari stoje na svome mestu…
podne. poslednje crno sunce u jesenjem zenitu na horizontu.
i povrh >>>
crteža crne zastave u indexu
kao refleksije teksta mari–terez bodar
povodom crne zastave: od maldororovih pesama do magnetnih polja
i povrh >>>
da bi savladao svog najvećeg neprijatelja – državu
čovek mora
stalno biti u akciji
veoma mobilan
i spreman
ne samo da reaguje na aktivnosti države nego i da ih
sam izaziva svojim provokacijama (…)
ne znam da li možemo govoriti o neoanarhističkom destruisanju stvarnosti.
>>> zapadni neoanarhizam kasnih 60-tih i ranih 70-tih godina se kritički i ekscesno
sukobljavao sa estetikom visokog modernizma koja se zasniva na političkoj autonomiji
umetnosti.
pre da je u pitanju subvertovani politički akcionizam
koji nošen duhom nove osećajnosti teži da implodira
unutar ustaljenih podrazumevajućih normi.
pre da su u pitanju prekoračenja
>>> iza linije horizonta sukne užaren jezik lomače
noseći miris dima u ozvezdano nebo
u / iz iluzivnih prostora gradjanskih (umetničkih) sloboda.
>>> horizont ’horizonta dogadjaja’
sav raspad poklapao se s porazom utopije.
poraz utopije moguć je samo pristajanjem na poraz!
nakon silaska s pozornice duha istorijskih avangardi
>>> živeći na ruševimama omatorele patrijarhalne civilizacije
>>> slike za koje mu je, oduvek, govoreno da čine sve(t)
>>> raspadaju se pred njegovim očima >>> pred našim očima. >>> tu, >>> na
ruševinama >>> na djubrištu, >>> suočen sa pretnjama hard-patriotskih poruka sa svih
strana >>> on čeprka
bogdanović se nastavlja baviti osvetljavanjima:
>>> nastojanja da se ublaži retorika
>>> nastojanja da se relativizuje strahota
nijansa razlike u odnosu na tumačenje.
činjenje da se erupcije probijaju kroz neznatne pukotine.
>>> iza linije horizonta spaljuju
naizmenično su poredjani živi i mrtvi
nema nikakvog čitanja, nikakvog pisanja bez borbe.
suština jezika je simbol. uvek zamena. uvek bledja predstava
nečeg što nam je na dohvat ruke, što nam se samo, direktno predstavlja.
>>> problem pojedinca u potrošnji koji mene interesuje
je pre svega kulturni problem
potreba trošenja koja se javlja u društvima sa tržišnom privredom
postala je pravo nasilje
in no strange land. kadrom u prekidanju otelovljuje se (ne)stabilnost.
mislim na mateirjalnost jezika, tj. njegove manifestacije.
tekst kao politika sužavanja, minimiziranja obuhvatnosti. i prelazak preko, ka sublimaciji.
subjekt je najčešće pomeren, ali poput traga u nestajanju, prisutan na način odsutnosti.
u svakom slučaju, trag je uvek trag odsutnog, trag ’drugog’.
prisutnost nije, dakle, ni izdaleka, kako se veruje, ono što znači znak,
ono na što upućuje trag, prisutnost je trag traga, trag brisanja traga.
>>> čitava produkcija je zapravo >>> osvežavanje / šminkanje / prerušavanje >>>
prastarih >>> crvotočnih pročitanih slika >>> trouglastog (patrijarhalnog) >>>
edipovskog sunovrata u nepomičnost / nemogućnost razvoja >>> u ediciji hard-
staljinizma >>> (što bi recimo bio ‘istok’ iza gvozdene zavese) >>> ili u soft-staljinističkoj
varijanti >>> (što bi moglo bi se reći bio prostor ex-yu)
iako >>> !
neophodno je ispratiti liniju >>> hodati horizontom dogadjaja
nepristajati na banalna tumačenja >>> naročito stigme
jer pri samom pomenu zatvora u sfrj >>> danas
lako se sklizne u zamku >>> okvira bez dijaloške kutije
u kojoj se sama priča nameće >>> kao više nego pogodna
za ilustrovano podmazivanje diskursa >>>
koji podržava duboki poremećaj >>> koji postoji od sredine IXX veka u srbiji
>>> nas su zanimali principi na kojima počivaju kulture. to je razlog da je ovaj rad (ne
govorim o svome radu, već o aktivnosti (konceptualističke grupe) KÔDa i drugih
avangardnih grupa i pojedinaca u jugoslaviji tog vremena) odražavao duh našeg
vremena u kome smo živeli. verujem da smo pripadali globalnom selu. bili smo njegovi
stanovnici i mi smo to znali, a znali smo i druge stanovnike (iz drugih zaselaka) koji su
takodje znali da pripadaju globalnom selu i da znaju da mi znamo da smo njegovi
stanovnici. bili smo s njima u vezi i savršeno svesno i mirno smo gradili jednu
plemenitiju, globalnu utopiju. nasuprot tome, nacionalizam (podrazumeva se da je reč i
o drugim supernacionalnim fenomenima – šovinizmu, nacionalsocijalizmu i sl.) nema
prijatelje. jedan nacionalizam, svojim bićem, potire drugi nacionalizam. vreba njegove
slabosti. nastoji da ga uništi. nacionalistički lideri su zapravo kondukteri nacionalnog
voza za nigdinu. nacionalnog voza za mitove. za crnu rupu. nacionalnog voza kao
mesta implozije bića. nacionalizam je uvek protiv ‘van’ i uvek beskrajno za ‘unutra’.
nacionalizam je protiv civilizacijskog integralizma. itd. ima li smisla dalje se udubljivati u
sve to?
FRAGMENTI KOLAŽA:
Miško Šuvaković, ASIMETRIČNI DRUGI, Prometej, Novi Sad, 1996.
Slavko Bogdanović, POLITIKA TELA (Miško Šuvaković, Eseji o Slavku Bogdanoviću), K21K i Prometej, Novi Sad, 1997.
Slavko Bogdanović, INVENTAR DISCERNACIJE, Orion art, Beograd, 2018.
GRUPA KÔD / E) / E)–KÔD, Galerija savremene llikovne umetnosti Novi Sad, Novi Sad, 1995.
Dubravka Djurić, POEZIJA TEORIJA ROD, Orion art, Beograd, 2009.
Dubravka Djurić, POLITIKA POEZIJE: tranzicija i pesnički eksperiment, Autonomne Ženske INicijative, Beograd, 2010.
Džon Zerzan, SUVIŠE ČUDESNO ZA REČI: Nekoliko napomena o jeziku, Anarhija / Blok 45, 2008.
Samjuel Beket, NEMUŠTO, Gradac, Čačak, 1986.
REPUBLIKA br. 430-431, 1-30.6.2008.
PRO FEMINA br. 23-24, Beograd, 2000.
PRO FEMINA br. 46-50, Beograd, 2007-2008
ČASOPIS ARS br.5-6, Cetinje, 2010.