Guillaume Lenormant
Rođen 8. aprila 1921. na Cetinju (Crna Gora), umro 22. jula 1962. u Buraženefu (Bourganeuf); pravnik; anarhistički komunista.
Sin Pera Vrbice, direktora banke i Zorke Petrović, Pavle Vrbica potiče iz politički svesne porodice – njegov deda je prevodio Marksa na srpskohrvatski jezik.
Započeo je svoje političke aktivnosti još kao student prava na zagrebačkom univerzitetu. Kao militant Komunističke omladine, borio se protiv staljinističkog kursa i bio isključen na zahtev čoveka koji će, mnogo kasnije, postati jedan od nosioca titoističkog režima, teoretičar samoupravljanja i konačno disident istog tog režima: Milovana Đilasa.
Pavle Vrbica se zatim posvetio antifašističkoj borbi. Dobrovoljno se uključio u odbranu Čehoslovačke 1939. protiv hitlerovske invazije. Po povratku na zagrebački univerzitet, učestvovao je u antifašističkoj studentskoj mreži. Godine 1942., intezivno sarađuje u časopisu Dinamit, objavljivanom u Crnoj Gori, bez puno uspeha, usled munjevitog hapšenja glavnog urednika.
Njegovo okretanje anarhizmu datira iz ovog perioda, kada se poziva na Bakunjina u jednom od svojih letaka. Biva uhapšen, zatvoren i mučen od strane ustaša. U toku transporta ka Crnoj Gori uspeva da pobegne i pridruži se pokretu otpora. Na samom kraju rata, prelazi Jadran sa nekolicinom prijatelja i priključuje se savezničkim snagama u Italiji. Dočekuje kraj rata sa činom podoficira britanskog RAF-a.
Po završetku rata, Pavle Vrbica odbija da primi počasti i političke pozicije koje su mu ponudile nove komunističke vlasti. Prvo je živeo kao politička izbeglica u Italiji, a zatim u Francuskoj. Osakaćen zatvorom, tuberkulozom i gerilskim otporom više godina će se oporavljati u sanatorijumu u Švarcvaldu, nadomak Baden-Virtemberga. Tek je početkom 50-ih došao u Pariz gde započinje studije orijentalnih jezika i političkih nauka.
Na političkim naukama, Pavle Vrbica stiče poznanstvo sa Rolandom Bretonom, koji će postati njegov nerazdvojni prijatelj i sa kojim će se priključiti Anarhističkoj federaciji. Godine 1952. formiraju grupu Treći front, pozicionirajući se unutar komunističko liberterske struje u FA. Sve do 1954. potpisivaće brojne članke u novinama Libertaire pod zajedničkim pseudonimom Paul Rolland. Istovremeno, osoba od sada poznatija kao Pol Zorkin (Paul Zorkine, pseudonim izveden iz imena majke) pokušava bezuspešno dva grupisanja jugoslavenskih prognanika: efemerna Federacija balkanskih anarhista, a zatim i grupa Hristo Botev.
S obzirom da je grupa Treći front (Troisième Front) bila malobrojna, Paul Zorkine i Roland Breton se prvo priključuju grupi Sako i Vanceti (Sacco et Vanzetti) (5. – 6. arondismani u Parizu), jednom od stubova liberterskog komunizma unutar FA, sa istaknutim individuama kao što su Leo Emeri (Léo Emery), Serž Nin (Serge Ninn) i Žilijan Berneri (Giliane Berneri). Malo potom, ova grupa će se preimenovati u Kronštat (Kronstat).
Paul Zorkine je bio jedan od pisaca članka “Pravo značenje susreta“ (18. Septembar 1952.) potpisanog sa Seržom Ninom i Rolandom Bretonom, koji će dovesti do raskola novina Libertaire sa grupom nadrealista sa kojom su sarađivali.
Po transformaciji FA u Federaciju liberterskog komunizma (FCL), Pol Zorkin i grupa Kronštat se isključuju iz nacionalnog komiteta FCL-a. U Kronštatskom memorandumu, oni su se odrekili metoda Žorža Fontenia (Georges Fontenis) i njegove frakcije, nazvane Organizacija borbene misli (Organisation Pensée Bataille). Sa objavljivanjem memoranduma, grupa Kronštat javno istupa kao disidentska.
Nekolicina grupa koje se nisu slagale sa nacionalnim komitetom FCL-a (Saint-Germain-en-Laye, Mâcon, Kronstat) formiraju savez Anarhističke grupe revolucionarne akcije (Groupes anarchistes d’action révolutionnaire – GAAR), tokom jednog od sastanaka u Makonu 30. i 31. oktobra, i 1. Novembra 1954. Tokom 1955. godine GAAR postaju autonomni, sve dok nisu postali nezavisna organizacija FCL-a, a njihove novine Noir et Rouge (Crno i crveno) izdaju svoj prvi broj u martu 1956. godine.
Poput FCL-a, GAAR je podržavao Alžirsku borbu za nezavisnost. Na zahtev Gija Buržoa (Guy Bourgeois), GAAR, Pol Zorkin obezbeđuje Lionskoj mreži koju je predvodio Žan-Mari Brošie (Jean-Marie Brochier) neophodnu opremu za uspostavljanje tajne štamparije.
Maja 1961, deo GAAR, koji je uključivao grupu Kronštat, odlučuje da se ponovo priključi FA koju su ponovo formirali Moris Žoaju (Maurice Joyeux) i Aristid Laper (Aristide Lapeyre), kako bi uspostavili libertersko komunističku tendenciju Savez komunističkih anarhističkih grupa (Union des groupes anarchistes communistes – UGAC). Pol Zorkin i njegov drug Anri Kleber (Henri Kléber) su onda, kao članovi UGAC postali urednici lista Le Monde libertaire gde su se susreli sa Morisom Žoajuom. Pokušaj UGAC-a da uspostavi centralno mesto za slobodarski komunizam unutar anarhizma je najvećim delom bio neuspešan.
Godine 1955. Pol Zorkin se venčava sa Žaklin Karesmel (Jacqueline Caresmel), sa kojom je imao dvoje dece. Poginuo je jula 1962. godine u automobilskoj nesreći. Roland Breton je pisao o njemu:
“Bio je mediteranac više nego sloven. Uvek obučen kao pod konac… Imao je smisla za humor, bio odličan posmatrač, kritičar… Pre svega bio je rečit čovek. Šarmirao je svojim govorom, što u kombinaciji sa njegovim prisustvom nikoga nije ostavljalo ravnodušnim.”
IZVORI: Lettre de Walter (GAAR) au CIRA, 1959 — Nécrologie de Paul Zorkine dans Le Monde libertaire, 1962 — lettre de Roland Breton à Laurent Vrbica — Georges Fontenis, Changer le monde, Histoire du mouvement communiste libertaire 1945-1997, éd. Alternative libertaire/Le Coquelicot, 2000 — Maurice Joyeux, L’Hydre de Lerne, éd. du Monde libertaire, 1967 — Collectif, L’Insurrection algérienne et les communistes libertaires, Alternative libertaire, 1992.