Vlado Kristl
Ja sam u podzemlju živel dugo dok sam vezu dobil, sam se moral skrivat, lako nije bilo, svaki čas se uhvatilo nekoga… Na zadnjoj gimnaziji kaj sam bil su ustaše napravili nekakvu proslavu, bila je godišnjica ili oslobođenje, svaki svoje zove oslobođenje. Onda su svi morali gimnazijalci stati u redu, a kak je bila zima, bio je već mrak, onda sam ja sve ziherunge isključil, tak da je sve bilo u kmici, sve su morali otkazat. Zato bi me streljali da su me uhvatili. I takve stvari sam delal, kakti prgavo malo, neozbiljno, ali kad je čovjek mlad, onda se uvredi. I mala deca veliju onda ne. A mojega prijatelja su onda ustrelili, na stubištu, i to je bil za mene znak da nema više, sad se sakrij i gledaj kak se dobi ta veza. Moralo se stajat protiv, i jedan drugoga malo poznavat, i tak. Tak da sam se onda skrival i jednog dana je došlo, sad se ide, sutra ili prekosutra, znak je taj i taj, i onda se išlo.
Kristlove ilustracije iz knjige Jože Horvata “Protestna skupština partizanskih konja” iz 1944. godine.
Sve poznate ulice po noći, šećeš i onda dojdeš van iz Zagreba, i onda bi iza tog i tog se skrival i onda, prek Turopolja se išlo, i onda vinogradi gore, desno, na Baniju, i tam smo ležali jedan dan u grmlju. I svaki čas nekakve kontrole su prolazile, auti, Nijemci oboružani, ovi, oni, a nije se imalo vezu za dalje. Posle se nije znalo točno kam dalje, možda su tu vezu uhvatili, te ljude poubijali, tak da tamo do drugog dana nismo znali kaj je, sad smo ostavljeni sami, i tak je prošlo to i onda, najdanput fijuuu!… Sova ne fučka tak. I to je bil jedan… I onda je rekel, tri po tri, bilo nas je tam jedanaest. To je bilo najveće čudo za mladog čovjeka, počelo je svitati, onda smo išli opet kroz šumu ali razdeljeni, da nas ne uhvatiju… I najedanput tu stoje… Sad mi dojdu suze. Oko pedeset, šezdeset partizanov, oboružanih, stoje u šumi, tiho sve… jer su čuli da netko dolazi, čekaju…
Tak sam došel u drugi svet. Najedanput sam došel u drugi svet gde više povratka nema. Ali ti ljudi, neki su do kraja s menom bili, ili ja s njima, i spavali smo u snjegu skupa ti su posle bili gosponi gazde, i su mene hitili na ulicu. Ti takozvani partizani, ta gomila, samo kad im je loše bilo su bili dobri, kad su trebali nekoga da ih grije, i ja sam trebal nekoga da me grije kad se u snegu spava, ja nisam znal da se more u snegu spavat, ko cucki se zamotaju jedan drugome, se držiju. Ujutro si zdrav, niš ti ne fali samo si gladan kak vuk. Ali ti isti ljudi su me izdali. Ili kak oni veliju, ja sam njih izdal. Sad oni su na vlasti, sad oni vladaju i sad budu oni svet oslobodili. Oslobodili? Od čega? Pa vidim kak se ponašaš. Pa nemre to biti sloboda.
Nisam se više mogel razmet s nikim u svetu, u jednoj psemici kad sam došel iz partizana, rekel sam, primetil sam, Hitlera smo ubili a došli smo sa parsto Hitlerov. Parsto Hitlerov su došli z menom. To je užas, to primetit da si sve riskiral, i da je za niš.
Jedno od najgorih iskustava je Bakarić, to je gnjida, taj je vlastitim rukama ljude… gestapo partizanski, on je organiziral tajnu policiju, krvolik ali mekan, gnjida… Taj je postao predsjednik Hrvatske. On je ubil i… kak se zval profesor hrvatskog jezika… Hebranga.
Ta crna duša mi je ostala. Nemrem se veselit više. Ak nekoga gledam, onda vidim iza toga crno, uvijek je iza toga ne smrt, nego ponor u kom se događa protiv čega je čovek na svetu. Iza svakoga je taj podrum ili tavan, tavan još dobro, ali podrum… pun loših, gnjilih ljudi koji sami sebe gnjave. Zakaj nema smisla da sam postal čovjek. Ak ti se tu veseliš, ti se uzalud veseliš. I ak sam imal decu sam se uvek pital, a kak bum ih odgojil da ne budu imali to kaj ja imam. Da im to zašparam…
Ja ne znam ak sam se još mogel promenit, to bi trebalo bit u slikama. Ak nije u slikama, zakaj slikam? To je to kaj ljude i straši na tim slikama, oni nemreju podnosit da je njima to u sobi ili u njihovom stanu, kući, razočaranje to u slikama mora bit unutra.
Nema čovjeka, nema ni prijatelja, ti moraš sam sudit prek svega, prek sebe i prek drugih i nitko ti tu nemre pomoć. Zato si čovjek. Samo zato si čovjek. Ak to ne delaš, nisi interesantan, nemre se niš više napravit.
Al tu sliku od prije, kak su sivi u prvom svetlu… kak su stajali tu, živi ljudi koji stoje protiv jednog moćnog velikog sveta koji sve nas ugrozil, i svakog mogu svakog dana ustreliti… tak stoje. To znači ima još ljudi… i ti isti su svi izdali, izdali ak nisu umrli.
Većina koje je još u ono doba kad smo počeli ulaziti u gradove, većina je rekla tu rečenicu koju ne bum zaboravil: “Zakaj nisam opal, zakaj nisam poginul…” Takva je sramota bila… Jer su drugi isto ćutili to kaj smo delali i kaj smo mislili i zbog čeg smo uopće tu. I to je sve prodano, odmah, u jednom času… Kad ti imaš priliku, prodaj. Napravi svoje doba iz toga, slušaj onoga tko je sad moćan.
Te slike iluzije, to nemrem sad naslikat. Da sam ja takav jedan, ja bi mogel morti naslikat tu veliku sliku kad sam videl te u sivom, u prvom svetlu te ljude, to je bil svet kaj se najedanput otvoril, ima mogućnosti! Nisi ti na smrt osuđen i samo se čeka čas, ne!
Tu raste jedan novi svet, jedan koji nema još boje, nema još ništa, ali tu je… To je jedan moment iluzije, ali posle je to prošlo. Ali jedan koji je od te iluzije morti dobil dobar položaj ili postal predsednik Akademije likovnih umjetnosti, taj bi mogel tu sliku naslikat. I svi bi rekli, moj Bože, to je slikar!
On bi to mogel naslikat, ja ne.
(iz knjige Ane Marije Habjan Umjetnik otpora – razgovori s Vladom Kristlom, Munchen 2003, 2004, Petikat, Zagreb, 2007.)