Paul Zorkine (1959)
Uvod
Mađarska revolucija 1956, Berlinski ustanak, dešavanja u Poljskoj i generalno govoreći, pat pozicija staljinizma kako u Zapadnoj tako i Istočnoj Evropi, postavili su problem radničkih saveta u prvi plan revolucionarnih zbivanja.
Nije nam namera da pratimo istoriju radničkih saveta, koje je već moguće naći u Francuskoj revoluciji pri komunalnim savetima, u raznim revolucionarnim pokretima tokom 1848, zatim u Komuni sve do prvih sovjeta u fabrikama Poutilov u Petrogradu 1905, na prvom zasedanju sovjeta juna 1917, u Kronštatskim sovjetima suprotstavljenim boljševičkoj diktaturi 1921, “Republikama saveta” krajem Prvog svetskog rata u Mađarskoj, Nemačkoj, Austriji, kao i na dva kraja Jadrana: u Puli i Kotoru, u Španiji kao i Kini, koji su kumovali poslednjem pokušaju 1956. godine u Budimpešti.
Vredi primetiti kako smo u ovom popisu preskočili jugoslovenske radničke savete.
Nije u pitanju to da smo ih potpuno zaboravili: za nas, stvaranje radničkih saveta od strane jugoslovenske vlade predstavlja jednu novu mistifikaciju radničke klase od strane buržoazije.
To je opasno:
– Za jugoslovenske radnike kojima se kompromituje revolucionarna institucija, jedina – bar do sada – “ispravna” (ideju radničkih saveta je moguće suprostaviti Partiji)
– Za neke evropske levičare koji se povode za jugoslovenskim primerom i slogane Titove vladavine: „Sve fabrike radnicima!“ kao još jedininim preostalim rešenjem između kapitalizma i staljinizma
Iz ovih razloga je važno ispitati stvarni sadržaj jugoslovenskog iskustva i njegovih posledica.
Stanje života tamo gde je socijalizam prohujao sa vihorom
Sa zakonom od 1. aprila 1952. godine energično stupa na snagu novi sistem zarada u svim preduzećima širom Jugoslavije. Do tog datuma, plate i zarade su bile regulisane državnim dekretima.
Stvaranje nove industrijske imovine investiranjem u njeno obnavljanje svake godine služi isključivo rastu i ojačavanju birokratskog aparata, države i nove klase. To je, u prevodu, za radničku klasu značilo kontinuirano smanjenje životnog nivoa i potrošnje na približno četiri do pet puta manji životni standard, od standarda radnika u Francuskoj, koji sam po sebi nije toliko sjajan. Seljaštvu je socijalističko osvešćivanje obezbedilo obavezni otkup 82% ukupne proizvodnje po beznačajnim cenama. Ovakva politika je značila ekonomsku katastrofu za selo. Vladajuća klasa se po raskidu KPJ sa Moskvom, oslobođena obaveze doslednog izvršavanja sovjetskih direktiva u organizaciji i ekonomiji države, osetila dužnom da učini veće ustupke seljaštvu kao i radničkoj klasi. Na taj bi način seljaci dobili slobodu da odlučuju o prirodi sopstvene proizvodnje pa je i obavezni otkup njihovih proizvoda malo po malo napušten.
Ustupak radničkoj klasi je bilo stvaranje radničkih saveta u fabrikama. Zvanična propaganda je tvrdila kako radnici sami odlučuju o visini sopstvenih zarada i raspodeli prihoda ekonomskih preduzeća. Ovakvo radničko učestvovanje u upravljanju preduzećima trebalo je da zaustavi sve značajniji pad životnog standarda radnika. Na kraju krajeva to je jedino pitanje: Šta je to što nam država nudi kao izlaz iz ovakve jadne situacije? Da li je to „učestvovanje radnika u upravljanju preduzećima” koje će staviti tačku na trajno pogoršavanje stanja života radnika?
Državni prihod ili nejednaka raspodela kolača
Zakon je taj koji svake godine diktira sastavljanje plana proizvodnje i distribucije dobara unutar jugoslovenske države. Stoga je na parlamentu da posle kratkih konsultacija sa sindikatima i zadrugama da definitivni plan. Tačno je da plan ne precizira prirodu i količinu proizvedenih dobara, kao i isporuku, već “obavezni minimum iskorišćenja proizvodnih kapaciteta”. Ovaj minimum je u poljoprivredi 105%, da bi se dostigla predviđena proizvodnja i otplatili fantazmagorični planovi za magičnu transformaciju poljoprivredne ekonomije u privredu razvijenog industrijalizma – investicijama: 17,7% državnog prihoda – a da bi obezbedila miran san novoj vladajućoj klasi – vojsci, naoružavanju i državnoj administraciji: 45,4% državnih prihoda… A udeo plata u svemu ovome? Eh, šta da se radi! Da navedem samo jedan primer, u industrijskoj i rudarskoj proizvodnji udeo ne prelazi 14,9% ukupnog prihoda. Ova cifra je unapred fiksirana planom koji u skladu sa minimalnim iskorišćenjem zadaje opšti budžet za zarade sa istim nivoom efikasnosti. Prvenstveni činilac pri određivanju zarada su norme proizvodnje i optimuma kadrova: koliko radnika i zaposlenih su potrebni da bi se ostvario obrt preduzeća sa X% proizvodnih kapaciteta?
Diktirajući unapred nivo iskorišćenja preduzeća, država odlučuje o kvalitetu i obimu proizvodnje.
Propisujući ukupni platežni budžet, država se osigurava da potrošnja i predviđeni nivo prihoda ne budu prekoračeni. Unutar budžeta, plate se dele između onih koji rade dobro i neprimetno dolazi do jedne vrste samoeksploatacije i isto tako samokažnjavanja (u nastavku citiramo „Borbu”):
„Ukupni platni budžet (suma isplaćena grupi zaposlenih) se smanjuje sa svakim neopravdanim izostankom sa posla… može se reći da čitav kolektiv mora ustati protiv članova koji bi pokušali da umanje zajednički budžet uzrokujući neopravdane troškove…”
Čitava jugoslovenska radnička klasa morala se kontrolisati na taster, postajući tako sama svoj nadzornik i gonič. Sveprisutna je naredba „Smanjujmo troškove škarta” kao i još gora „Ne želimo da delimo sa zabušantima”. U stvari, plate su proračunate na takav način da jedva dozvoljavaju pokrivanje osnovnih potreba. Ali ove plate su bile jedan deo prihoda, ostavljajući labavu mogućnost primanja druge isplate, dobavljene iz zajedničkih budžeta. Godišnji bilans preduzeća je taj koji prikazuje učestvovanje svakog pojedinca u raspodeli dobitaka. Najjednostavniji način da se dođe do povećanja rentabilnosti preduzeća je smanjivanje cene troškova i povećavanje produktivnoti svakog od radnika. To znači da se sve ove mere vrše na štetu radnika, pogoršavajući uslove u kojima radi i iziskujući iscrpljujući napor isto toliko psihički koliko i fizički. Da stvari budu gore, dalek je put kroz tunel od proizvodnje do upravnog odbora gde se dele zarade… Predalek, prolazeći kroz državnu kasu koja pokriva socijalne naknade oduzimajući od bruto prihoda preduzeća. Pod imenom „socijalnih naknada” ne nazivaju se izdvajanja za socijalnu sigurnost, već celokupna potreba države za pokrivanjem troškova administracije, vojske i investicija. Zato pre nego što dođu do drugog dela svojih plata, koji čini da učestvuju u dobiti preduzeća, jugoslovenski radnici moraju prvo da pokriju prodajom svojih proizvoda: iznos svoje plate i visinu njihovog prinosa državnoj kasi u vidu socijalnih naknada. Očigledno je kako preduzeća uračunavaju socijalna davanja u cenu. Ko sebi može da dozvoli da ponudi tržišnu cenu (jugoslovensko tržište je slobodno tržište) koja uključuje tako teško opterećenje? Rizike lošeg ekonomskog stanja, jugoslovenski radnik deli sa svojim poslodavcem – Državom – ili barem, sa Ministarstvom finansija postajući tako saučesnik u aferi… ako je za verovati zakonu od 1. aprila 1952.
Ono što je sigurno, to je da što je neko preduzeće tehnički naprednije, to će biti veći procenat troškova održavanja, primoravajući tako radni kolektiv da smanjuje zajednički budžet, ako želi da se bori sa konkurencijom. Ovakvom izumu jugoslovenskih „komunista”, da radnici sami sebi smanjuju zarade ne fali originalnosti! I šta čovek onda da misli o zapadnim titoistima?
A šta je sa viškom vrednosti?
Pa, on je promenio ime… on se u jugoslovenskom socijalizmu zove državni udeo. Budimo iskreni. Dodatne vrednosti stvorene radom dele se na dva dela: platni budžet (radnički udeo) i višak vrednosti (državni udeo). Štaviše, preduzeće, potpuno privatizovano finansijskim sredstvima, suštinski je kontrolisano od države, i njena aktiva nije ona koja odgovara statistici narodne banke. Iako zakon od 1. aprila 1952. pretenduje da jugoslovenski radnici poseduju udeo u upravljanju industrijskim kapitalom države, on ne može da sakrije da se ništa ne pita u upravljanju finansijskim kapitalom, koji u potpunosti dominira prethodnim. I uloga države u raspodeli viška vrednosti stvorenog neplaniranim povećanjima proizvodnje zajamčena je posebnim porezima koje preduzeće sa prevaziđenom minimalnom proizvodnjom mora da plati. Budžeti za amortizaciju garantuju održavanje mašina i u slučaju gde plan to ne predviđa, preduzeće mora da stvori sopstveni investicioni, socijalni i rezervni budžet.
Neto zarada ne postoji dokle god nema dovoljno aktive u ovim budžetima, dokle god se državi ne isplati ono što traži u vidu socijalnih naknada.
Uprkos jakim pritiscima, nije bilo moguće vladajućoj klasi da dođe do svojih prihoda putem čiste birokratizacije proizvodnje. Tek je posredstvom radničkih saveta jugoslovenska birokratija osigurala željene prihode i saučesništvo radničke klase.
„Fabrike radnicima“
Evo osnovnih principa na kojima se zasnivaju jugoslovenski radnički saveti – ukratko:
1. Rentabilnost: svako ekonomsko preduzeće ne može više živeti od državnih subvencija, već naprotiv mora biti sposobno da pokrije sopstvenim sredstvima sve troškove uprave i uplati državi sume predviđene planom.
2. Profitabilnost: radnici i zaposleni koji rade u preduzeću moraju imati interes da prosperiraju, što će reći da visina njihovih plata mora biti određena rentabilnošću preduzeća.
Komentar o davanju „fabrika radnicima“
Sva preduzeća su vlasništvo „Naroda“ (čitaj Države). „Narod“ koji tamo radi ne polaže nikakva prava na preduzeće, koje vlada može u bilo kom trenutku da im otme iz ruku, pod bilo kojim izgovorom o „javnim interesima“. Tako, radnik može bit otpušten iz „svog“ preduzeća – isto kao i čitav personal ( uključujući i radničke savete ). Radnički kolektiv koji radi u jednom preduzeću jednostavno radi na stvaranju „obrta“ po nekoliko bezuslovnih tačaka:
1. amortizacija mašina i materijala (ili restitucija)
2. nabavka novih mašina, nekretnina, sredstava za proizvodnju, oprema (investicije)
3. tako da državna imovina akumulira sve veću vrednost iz godine u godinu
4. podmirivanje svih troškova propisanih prema državi
Ovo dokazuje kako u titoističkom sistemu i pod paravanom „radničkih saveta“ VLASNIŠTVO NAD SREDSTVIMA PROIZVODNJE OSTAJE OTUĐENO OD PROIZVOĐAČA i kako su, budimo jasni, JUGOSLOVENSKI RADNICI OSTALI NADNIČARI. Oni ne mogu raspolagati sredstvima proizvodnje, niti zadržati proizvode sopstvenog rada, niti usmeravati proizvodnju, kao ni način distribucije dobara.
Bez ova četiri faktora, za nas, ovo nije socijalistička ekonomija.
Upravljanje preduzećima
Jugoslovenski sistem se razlikuje od državnog kapitalizma sovjetskog tipa po „radničkom samoupravljanju“.
Društveno preduzeće je, u principu, vođeno od strane „radničkog saveta“ , što će reći od strane svih zaposlenih. Svi radnici imaju ista prava u ispunjavanju radnih zadataka kao članova kolektiva, bez obzira šta rade u preduzeću i kolika je visina njihovih zarada. Da, svi – to je ono što je zaista demokratično – IZUZEV DIREKTORA. Jer je on, direktor, onaj koji isto tako odlučuje o sastavu „radničkih saveta“, dokle god je ON TAJ KOJI ZAPOŠLJAVA I OTPUŠTA KADROVE. Tako, sav kadar se može promeniti tokom jedne godine, ali pravničkim trikom kolektiv ne prestaje da postoji već se sastoji od kadrova koji rade u datom trenutku. Na taj način ključna pozicija ostaje ona koju zauzima direktor. Razlog za to je jednostavan: on je taj – a ne „radnički savet“ – koji predstavlja vlasnika preduzeća: Državu. Niko ne može dati bolju sliku uloge direktora od samog zakona:
„Direktor upravlja proizvodnjom i svim poslovima preduzeća. Radnici i zaposleni su odgovorni pred direktorom za obavljanje svoga rada. Direktor predstavlja preduzeće pred državom i ostalim preduzećima.“ ( Zakon od 18. juna 1950, član 8).
Direktor je član Upravnog odbora, ali što je u najmanju ruku zanimljivo, zakon ga stavlja iznad istog tog odbora:
„Ako direktor nađe da je odluka Upravnog odbora u suprotnosti sa zakonom, po slovu zakona i NAREDBI KOMPETENTNIH DRŽAVNIH AUTORITETA, obavezan je da trenutno obavesti nadležne i suspenduje izvršenje odluke Upravnog odbora do donošenja definitivne odluke od strane nadležnih službi države.“ (član 40 istog zakona).
Potrebno je shvatiti kako DIREKTOR NIJE KOMERCIJALNI NITI TEHNIČKI UPRAVNIK PREDUZEĆA, što bi moglo opravdati njegovu moć. Po „Borbi“ (centralni organ KPJ, u svom izdanju od 13.02.1952.) od 763 direktora ekonomskih preduzeća u Jugoslaviji, 186 ima izvesnu tehničku spremu, ali 702 su aktivni članovi KPJ.
To je ono što objašnjava mnoge stvari i što obavezuje ove novine da ih brani od napada na njihovu nesposobnost, od njihove beskorisnosti za preduzeće:
„Svi ovi direktori vrlo dobro shvataju kako je njihova osnovna dužnost da ostanu verni Partiji i kako je imenovanje od strane države na ova mesta isključivo nagrada za to što su bili borci kakvi su bili…“
„Borba” potvrđuje kako se „u ime naroda“ zahtevaju takvi direktori, jer „su oni najbolji staratelji javnog dobra“. Ali, kako staratelj nije dovoljan, sigurnost se nameće prisustvom „ekonomske policije“ unutar svakog preduzeća. Ovakvo prisustvo policijskih jedinica daje jugoslovenskim fabrikama atmosferu kasarni (ili zatvora – nema velike razlike). Policija je ta koja nameće primenu pravila, radnu disciplinu i trenutno sprovođenje naredbi direktora. Isped ulaznih kapija svakog jugoslovenskog preduzeća naći ćete policajca. Čak ih ni zapadni turisti „levičari“ ne mogu izbeći. Oni koji mogu da izbegnu su „organi unutrašnje bezbednosti“, koje jugoslovenski radnici zovu „cinkare“. Treba upoznati odnos ove vrste radnika spram „socijalističkih dobara“, njegov mentalitet i političke ideje. Ovakav način nadzora je zadatak članova KPJ koji rade unutar preduzeća. Ali njih nema dovoljno niti poseduju dovoljno tehničko znanje kako bi kontrolisali da li radnik „sabotira“ proizvodnju. Da bi izvršili ovaj zadatak, ekonomska uprava države traži ličnosti podobne za ovakvu vrstu zadatka među članovima samog kolektiva. Postoje tehničke škole gde se formiraju cinkaroši. To više nisu bedni sitni potkazivači koje poznajemo iz zapadnjačkih fabrika, već iz ozbiljnih institucija, dobro organizovani, sa tehničkom pripremom – moglo bi se reći poput kapetana industrije. Pored privilegije sigurnog zaposlenja (u izvesnim preduzećima njihov broj se popeo do gotovo 10% kadrova!) „cinkaroši“ su u vrhu lista kandidata za radničke savete…
Eto u kakvim uslovima kolektiv bira svake godine radnički savet, sačinjen od 15 do 120 članova. U preduzećima sa manje od 30 radnika i zaposlenih, celokupan kadar čini radnički savet. A koja je njegova uloga?
Po zakonu, savet:
1. Odobrava osnovne planove i završni bilans preduzeća
2. Usvaja zaključke relevantne za upravljanje preduzećem i za realizaciju ekonomskog plana
3. Objavljuje pravila preduzeća u saradnji sa nadležnim državnim organima
4. Izvršava raspodelu dela akumuliranog kapitala, ostavljajući ga na raspolaganje preduzeću
Odluka br. 45-280 od 22. februara 1945. uvodi Privredne odbore u Francusku, precizirajući tako socijalnu i ekonomsku ulogu odbora:
„Privredni odbori osiguravaju kontrolu i upravljanje svih socijanih službi… koje je obavezno konsultovati kod pitanja od interesa za organizaciju, upravljanje i opšti pravac preduzeća… koje je obavezno da informiše o dobiti ostvarenoj u preduzeću i mogu da daju sugestiju o načinu njene raspodele…“
Ali ne želimo da pravimo nikakva poređenja. Naša namera je bila da razgolitimo mit jugoslovenskih „radničkih saveta“, koje određena leva struja uzima kao model za revolucionarne institucije. Mi želimo, u duhu pomenutih činjenica, da potvrdimo kako radnici nemaju kontrolu nad upravjanjem ekonomijom bez raspolaganja osnovnim pravima na slobodu govora, sastajanja i organizovanja: KAKO JE SAMA IDEJA RADNIČKIH SAVETA NEPOMIRLJIVA SA POSTOJANJEM DRŽAVNOG APARATA; kako – svaki put kad se pomene mogućnost zajedničkog opstanka ( države i radničkih saveta ) – nikad nije država ta koja „nestaje“ već je ona, naprotiv, ta koja guta savet.
Šta je od svega toga ostalo u Jugoslaviji?