U ovom političkom autobiografskom tekstu autorka piše o svom viđenju šezdesetosmaškog studentsko-disidenstkog miljea u Beogradu u periodu posle pubune iz ’68, i opisuje državnu represiju kroz koju je prošla zbog pripadnosti ovom miljeu. Tekst je originalno objavljen u časopisu Republika, a ovde ga prenosimo u skraćenoj verziji.

Jelka Kljajić-Imširović

Disidenti

Zaoštravanje represije odlučujuće je uticalo, po mom mišljenju, da se unutar studentskog pokreta pojave i ideje, bolje reći razmišljanja, o mogućnostima i strategijama otpora na “duže staze”. U krugu ljudi u kojem sam se kretala (družila), uglavnom studenata, ali ne samo studenata, smatrali smo da su revolucionarna teorija društva i revolucionarna radnička partija dve bitne pretpostavke i istovremeno činioci transformacije savremenog represivnog klasnog društva u istinsko socijalističko društvo. O kolikom broju ljudi je reč? Po mom sećanju, a dopuštam da ono nije sasvim pouzdano, u tom krugu – koristim namerno ovaj termin, a ne, recimo, pojam grupa – nije bilo više od 20-ak ljudi.

Naša idejno-teorijska stanovišta temeljila su se na Marksovom delu i marksizmu, stvaralačkom marksizmu, kako se tada govorilo, tj. marksizmu bitno različitom od sovjetskog, dijamatskog “marksizma”. Razume se, postojale su i značajne razlike u shvatanjima, i oko nekih bitnih marksističkih sadržinskih pretpostavki, i oko pojedinih marksističkih teoretičara i revolucionara. Na primer, za mene su dela Roze Luksemburg bila relevantnija za razumevanje i vremena u kojem je ona živela i naše savremenosti nego dela Lava Trockog. Za Pavluška Imširovića ona je bila veoma značajna ličnost kao revolucionarka, ali ne i kao teoretičarka revolucije. U skladu sa onom Lenjinovom ocenom da je Roza “i pored svih svojih zabluda bila orao revolucije”.¹

Jedna od tema o kojoj se u takvom marksističkom “kružoku” često razgovaralo bila je praxis-filozofija. “Glavnu reč” u diskusijama imalo je nas 5-6 tada mladih sociologa. Za nas, kao i za većinu i dalje buntovnih nastavljača studentskog pokreta, praksisovska kritička filozofija bila je najznačajnija marksistička kritička misao u našem društvu. Pa ipak, misao koja je, po našim mišljenjima, zasluživala ozbiljnu kritiku. Milan Nikolić i ja izneli smo neka svoja kritička razmišljanja i analize praksisovske filozofije na Korčulanskoj letnjoj školi 1971. Suština naših kritičkih prigovora bila je, prvo, da najveći deo teorijskih radova praksisovaca ostaje u ravni akademske filozofije i, drugo, da se njihove kritike savremenog društva, posebno jugoslovenskog, kreću u ravni isuviše opšte, bolje rečeno nedovoljno konkretne kritike. Takav karakter kritike društva, po mom mišljenju, bio je logična konsekvenca teorijsko-metodološkog koncepta u kojem se misao revolucije definiše kao filozofija. A upravo je tako misao revolucije definisana u programskoj najavi časopisa Praxis (1964). Ono što je tu pripisano filozofiji, tj. da bude “bespoštedna kritika svega postojećeg, humanistička vizija doista ljudskog svijeta i nadahnjujuća snaga revolucionarnog djelovanja”, može se ostvariti, smatrala sam, samo u okvirima kritičke teorije društva. Mislila sam, pri tom, na shvatanje kritičke teorije društva kakve su u svojim studijama izneli Maks Horkhajmer i Herbert Markuze (1973 – Tradicionalna i kritička teorija, Filozofija i kritička teorija).

Najistaknutiji predstavnici Frankfurtske škole nakon Drugog svetskog rata napustili su takav koncept kritičke teorije. Njihova kritička misao o savremenom društvu postajala je sve više kritička filozofija. U tom smislu povukla sam paralelu između Frankfurtske škole i jugoslovenske praxis-filozofije. Frankfurtski teoretičari objašnjavali su svoje napuštanje prvobitne zamisli kritičke teorije time što se savremeno represivno društvo, u kojem je radnička klasa integrisana u sistem, više ne može objašnjavati u kategorijama Marksove kritike političke ekonomije. U praxis-filozofiji ne poriče se eksplicitno ključni značaj kritike političke ekonomije, ali je oblast ekonomije na periferiji kritičkih razmatranja. Neke ključne ekonomske pojave i odnosi, kao i u kasnijoj Frankfurtskoj školi, javljaju se u okviru filozofske teorije otuđenja i postvarenja. Slično važi i za Marksovu tezu, i ne samo Marksovu, o proletarijatu kao društvenom subjektu revolucije. Pomenula sam i da se neki stavovi praxis-filozofa mogu shvatiti i kao negacije ove teze.² U svojoj “korčulanskoj” kritici praxis-filozofije govorila sam i o razlikama koje postoje unutar ove struje kritičke marksističke misli u terminološko-pojmovnom određenju društava čije se političke oligarhije pozivaju na marksizam i socijalizam. Neki autori govorili su o administrativnom, birokratskom, državnom socijalizmu (R. Supek), neki o “etatističkom socijalizmu”, “despotskom socijalizmu”, pa čak i “despotskom komunizmu” (Lj. Tadić). I neki drugi autori koristili su, iako ređe, ove izraze. U kritičkim tekstovima pojedinih praksisovaca govorilo se i o “staljinističkom socijalizmu”.

Izraz samoupravni socijalizam upotrebljavao se i sa i bez navodnika (kao uglavnom ideološka konstrukcija i kao društvo kojem kritička misao teži). Za većinu autora, koji su svoje kritičke radove objavljivali u časopisima Praxis i Filozofija i sve češće i u Sociologiji, ovakva određenja su bila, s razlogom po mom mišljenju, neprihvatljiva. Isticali su, neki decidirano, da danas ne postoji kriza socijalizma, vec kriza pojma socijalizma (D. Grlić, M. Životić...). S. Stojanović i M. Kangrga smatrali su da se može govoriti o novom tipu klasnog društva. S. Stojanović definisao je to novo klasno društvo kao etatizam. M. Kangrga kao političko (građansko) društvo. Kada je u pitanju novi tip klasnog društva, onda je logično, smatrala sam, da se ono uopšte ne oznažava kao socijalističko. Nazivati društvo u kojem su stvoreni i u kojem se reprodukuju klasni odnosi znači i obesmišljavanje same ideje i angažmana za socijalizam. I, na kraju, pomenuću još jedan prigovor koji sam te davne godine uputila praksisovcima. Reč je o vezivanju staljinizma za sovjetsko društvo. To su, po nekom mom uvidu, činili, što eksplicitno što implicitno, i praksisovci koji su staljinizam smatrali negacijom socijalizma, i oni koji su ga, uz oštre kritike, ipak svrstavali u nekakav socijalizam. Bez analize staljinizma KPJ, smatrala sam, nema ni konkretne kritičke analize jugoslovenskog društva.³

Kako se razmišljalo i da li se i šta činilo na stvaranju Revolucionarne radničke partije? Pomenula sam već da je jedna od ključnih parola studentskog protesta, i kod nas i u svetu, bila “studenti – radnici”. Za buntovne studente, i ne samo studente, i posle ’68. bila su samorazumljiva i pitanja i interesovanja za mogućnosti i pretpostavke revolucionarnog radničkog pokreta. Kritika ideoloških shvatanja vladajuće garniture, u kojima se ona, tj. vladajuća partija, predstavljala kao istinski zastupnik interesa “vladajuće radničke klase” (već u to vreme se sve češće dodavalo i “radnog naroda i naroda i narodnosti”), bila je takoreći “dnevna tema” u razmatranjima i razmišljanjima u okviru alternativne, kritičke javnosti.

Partijsko-državnom vrhu, koji je u kritičkoj javnosti kvalifikovan najčešće kao jezgro nove vladajuće klase (koja je nazivana još i upravljačkom klasom, etatističkom klasom, partokratijom, birokratijom…) često su u različitim formama upućivana pitanja: kako to da pripadnici “vladajuce klase” sve češće ostaju bez posla, zašto štrajkuju, zašto masovno odlaze u Nemačku i druge bogatije zapadne zemlje, s kojim pravom ovdašnji vlastodršci zahtevaju za naše radnike veća prava u tim zemljama nego što su ih imali ili ih imaju radnici u našoj zemlji? Sećam se da su na jednoj od tribina na Filozofskom fakultetu (…) sva ova pitanja postavljena jednom sindikalnom gradskom funkcioneru (Đorđe Lazić). Suočen sa mnoštvom ovakvih pitanja i potpitanja u jednom trenutku je ekonomsku emigraciju počeo da objašnjava “prirodnom težnjom za pečalbom”. Na to sam ja upitala kako to da samo radnici “vole pečalbu” a ne i političari, sindikalni funkcioneri… Za štrajkove je tvrdio da nisu u našem društvu oblik klasnih sukoba. Objašnjenja su mu bila konfuzna, kao i druga oficijelna tumačenja uostalom.⁴ Za mene, kao i neke druge učesnike te tribine, sve veći broj štrajkova, sve veća nezaposlenost i odlazak nasih radnika u inostranstvo ukazivali su na zaoštravanje klasnih odnosa u društvu i na začinjanje radničkog pokreta.

Sve negde do proleća 1971. ja sam perspektive revolucionarne promene vezivala pre svega za spontano razvijanje i revolucionisanje radničkog pokreta. Ili, preciznije rečeno, mislila sam da radničku klasu njen društveni položaj spontano vodi ka pokretu za radikalnu promenu društva o kakvoj su govorili buntovni studenti i kritički socijalistički intelektualci. Do tada sam retko razmišljala o nekoj novoj radničkoj partiji. I kada sam o tome počela intenzivnije da razmišljam, bila sam prilično skeptična. Imala sam u vidu činjenicu – u mojoj percepciji činjenicu – da su u revolucijama XX veka sve veće i(li) uticajnije radničke partije imale i izrazito negativnu ulogu, ulogu sputavanja i gušenja radničkog pokreta. Mislila sam na zapadne socijaldemokratske partije koje su uoči Prvog svetskog rata glasale u parlamentima za ratne kredite, tj. za rat, na ulogu nemačke socijaldemokratije, naročito njenog vođstva, u gušenju Novembarske revolucije saveta i ubistvu Roze Luksemburg i Karla Libknehta, na boljševičko gušenje Kronštatskog ustanka i zabranu radničke opozicije Šljapnikova i Kolontajeve…

U krugu ljudi koji su smatrali da je revolucionarna radnička partija nužan činilac revolucionarne promene društva o problemima koje sam pomenula često se i dugo raspravljalo. U diskusijama tog tipa nije bilo ničeg tajnovitog. To važi i za diskusije tipa reforma – revolucija, revolucija – sila, radnički pokret – partija… U takvim situacijama diskutanti nisu obraćali pažnju da li, na primer, u studentsku sobu ulaze cimeri, cimerke, gosti. Diskusije su poprimale “drugi tok” ako se pre toga razgovaralo o staljinističkom karakteru SKJ, odnosno KPJ prema SKP(b), načinu na koji je J. Broz došao na čelo KPJ, stradanju istaknutih funkcionera KPJ u sibirskim gulazima. U svim diskusijama najkonspirativnija je bila, zapravo, ideja o revolucionarnoj radničkoj partiji ovde i sada. U konkretizaciji te ideje do kraja 1971. nije se odmaklo dalje od teorijskih razmišljanja i rasprava o ciljevima i mogućoj, poželjnoj i društvenoj situaciji primerenoj organizaciji. Zapravo, ta ideja je utoliko “konkretizovana” što se smatralo da bi Inicijativna grupa za RRP trebalo da bude prvi, mali korak ka stvaranju nove partije. Ali, ni takva grupa nije postojala. Sem ukoliko se taj pojam ne shvati tako široko da se pod njim podrazumeva skup ljudi koji, takoreći svako na neki svoj način, teži, želi, misli o tome kako osnovati RRP. A među tim ljudima bilo je i onih koji su o tome sistematičnije i “duže” razmišljali, i onih za koje je to iz bilo kojih razloga bila samo “na trenutak” inspirativna ideja. Jedna verzija o ciljevima i organizacionim formama buduće RRP postojala je na papiru Milana Nikolića, “potpisana” sa IG RRP. Bila je to i jedina verzija u pisanom obliku. Bilo je tu i ideja i stavova o kojima se prethodno raspravljalo, sa kojima su i neki drugi ljudi bili saglasni, ali, pre svega, bio je to Milanov tekst. Dakle, ne ni tekst pisan po ovlašćenju “grupe”, niti tekst prihvaćen kao politička platforma “grupe”.⁵ Umesto o grupi, pravilnije je – kao sto sam vec pomenula – govoriti o kružoku ili krugu ljudi, koji je, po svojim intencijama, tek trebalo da preraste u inicijativnu grupu za revolucionarnu radničku partiju. Da li bi se to i dogodilo, da do hapšenja nije došlo, spada u domen onih priča o tome “Šta bi bilo kad bi bilo”. Sudeći po žaru, ozbiljnosti i znanju nekih ljudi iz našeg “revolucionarnog debatnog kluba” mislim da bi se to u nekoj doglednoj budućnosti, ipak, dogodilo, odnosno počelo događati. Najverovatnije, po mojoj proceni, bez nekog većeg uspeha.

Hapšenje i zatvor

Govor Branka Pribićevića, predsednika UK SK BU, profesora na FNP, najavio je novu fazu obračuna. Negde krajem novembra ili početkom decembra, koliko se sećam, on je održao zastrašujući govor o “trockističkim trojkama” na Beogradskom univerzitetu. Po prvi put nakon Drugog svetskog rata trockisti su pomenuti kao realna opasnost, tj. neprijatelji države, sistema, samoupravljanja… U prvih nekoliko godina nakon rata trockizam i trockisti su pominjani u političkim govorima i raznim partijskim dokumentima, ali kao stvar prošlosti. Ko god je ista znao o istoriji partije (KPJ) i šire, staljinizmu, znao je i da iza verbalnih napada na trockizam slede hapšenja. Otprilike u to vreme izašlo je i reprint izdanje Proletera, partijskog glasila izmedju dva svetska rata. Tada sam ga samo prelistavala (u zatvoru temeljno iščitala) i bilo mi je više nego jasno da prema onima koje vlast osumnjiči za trockizam neće biti milosti. (I B. Pribićević “zglajzao” je sa partijsko-političkih funkcija kao liberal.)

Mogla sam reći, sebi i drugima, da nisam trockistkinja, ali, posle Pribićevićevog govora, znala sam da i ja mogu biti uhapšena. Nisam imala iluzija o tome da vlast koja je najavila oštar obračun sa trockizmom ima sluha za takve nijanse kao što su biti trockista i uvažavati Trockog i trockiste kao ljude koji su se, rečju i(li) delom suprotstavljali staljinizmu. Nisam imala iluzija ni o tome da vlast, zbog svojih potreba, neće prikačiti etiketu trockizma i ljudima koji prema Trockom i trockizmu nemaju neki profilisan stav. Nisam znala, niti sam mogla znati, koliko će “trockista” organi gonjenja, po političkom nalogu, isfabrikovati. Nije mi bilo jasno ni zašto se baš u vezi sa “trockistima” govori o trojkama.⁶

Uskoro nakon Pribićevićevog govora usledio je prvi pretres stana i saslušavanje koje se manje ili više eksplicitno “vrtelo” oko trockizma. Radilo se o jednom profesoru sociologije. Ime nije pominjano u javnosti, pa ga ni ja neću navesti. Bilo je to negde pred Novu 1972. godinu. Sedmog januara 1972, za Božic dakle, uhapšeni su Milan Nikolić i Pavluško Imširović. Saslušavana je i Svetlana Vidaković, tada Milanova devojka. Od nje sam i saznala da su moji drugari uhapšeni i da su šanse da budu pušteni nikakve. Sutradan je to već bilo sasvim jasno. Naime, u to vreme je, po ZKP-u, čovek mogao da bude zadržan u pritvoru 24 sata a da protiv njega ne bude doneseno rešenje o pokretanju istrage. I Milanu i Pavlušku u takvom rešenju stavljana je na teret “osnovana sumnja” da su počinili krivična dela iz člana 117, stav 1, KZ SFRJ (“udruživanje protiv naroda i države”) i član 118, stav 1 i 2 (“neprijateljska propaganda” – laički rečeno “obična” i “u sprezi sa inostranstvom”). U to vreme baš ništa određenije nisam znala o glavi XV KZ (krivična dela protiv naroda i države), ali sam takoreći “u letu” saznala da nema “neprijateljskog udruživanja” bez bar tri osobe. Zaključak je bio neumoljiv – hapšenje bar još jedne, treće osobe, sledi uskoro. Posle nekoliko dana kidnapovan je iz studentske sobe u “Peneziću” Pavluškov prijatelj i moj drugar, ruski student Vladimir – Volođa (nažalost, prezimena se ne sećam). Ekspedovan je u SSSR. KGB i SDB su, očigledno, dobro sarađivali. Nesrećna Volođina majka, kojoj su, bez sumnje, “napunili uši” pričama o sinovljevoj “neprijateljskoj delatnosti” došla je u Beograd. Ali, Volođu su već bili odveli. Istog dana i ona se vratila nazad. Jedan Volođin kolega, sudanski student, ispričao mi je istog dana, na ne baš dobrom srpskohrvatskom jeziku, šta se i kako događalo. Bilo mi je i krivo i zao što nisam videla Vladimirovu majku. Volođa, student, koliko se sećam, Rudarskog fakulteta, došao je u Beograd kao brežnjevljevski komsomolac. U trenutku kada je nasilno odveden bio je, po svojim ubeđenjima, sovjetski disident. Ne znam da li zbog zakonskih propisa ili nečeg drugog, tek Volođa nije bio uključen u ovdašnju “neprijateljsku trockističku trojku”.

Nakon Pavluškovog i Milanovog hapšenja, a naročito nakon Volođinog odvođenja, iz dana u dan sve jasnije mi je postajalo da ulazim u sve uži krug za “izbor” trećeoptužene. Sve do hapšenja nisam bila sigurna da ću baš ja biti ona treća. Da sam “kandidatkinja u užem izboru” zaključivala sam po intenziviranju praćenja. Od ’68. često sam slušala priče o praćenju i izbegavanju, tj. eskiviranju neželjenih pratioca. To je jedna od tipičnih disidentskih priča. Te, uglavnom “muške priče”, pomalo su me iritirale. Moj stav je bio “njihovo je da nas prate, naše je da ih ignorišemo”. Znam, meni je bilo lakše da to kažem nego mnogim drugim ljudima. Em me, uverena sam, veoma dugo DB-ovski doušnici i nisu pratili (nisam bila “značajna osoba” sa njihovog stanovišta), em mi je bilo prilično lako, s obzirom na moju izrazitu kratkovidost, da “ignorišem” ono što ne zapažam. Dve-tri nedelje pred hapšenje nije mi polazilo za rukom, uprkos principijelnom stavu, da ignorišem uhođenje i uhode. Portir ženskog bloka u “Peneziću” počeo je da obaveštava moje prijatelje i poznanike da nisam u sobi, i kada sam izašla. A mene je obaveštavao o tome ko me je tražio, nekad navodeći ime, a nekad opisujući osobu (osobe). Do pre nekih mesec dana on bi morao da pogleda u knjigu stanara da bi proverio ima li me tu i u kojoj sam sobi. U studentsku sobu u kojoj sam stanovala sa dve cimerke počele su da dolaze cimerkine kolege sa studija koje pre toga nisu dolazile. I manje ili više te “kolege” su zapodevale razgovore na političke teme sa mnom, i pokazivale upadljivo interesovanje za “moje” knjige. Kažem pod navodnicima moje zato što je tu bilo i mnogo knjiga mog drugara kod kojeg je, nakon verbalne hajke na trockizam, najpre izvršen pretres, bilo je tu i Pavluškovih knjiga koje sam, nakon njegovog hapšenja prenela kod sebe da bi ih sačuvala, bilo je tu i nekoliko Volođinih knjiga koje su mi dale njegove kolege. Nisam smatrala da je opasno imati toliko i takve knjige i časopise, jer, na kraju krajeva, knjige koje nisu bile moje već su prošle kroz policijsku trijažu. Bilo mi je jasno da su gosti mojih cimerki zapravo policijski doušnici. One su mi se, nakon posete, izvinjavale. I njima je bila jasna svrha posete. Uverena sam da one ni na koji način nisu bile svesno umešane u doušničke rabote. Nisam smogla snage da takve “tipove” isteram iz sobe. Kako isterati cimerkinog gosta ili goste? “Gosti” su navratili nekoliko puta, u različitom sastavu. Da se neko koga sam lično poznavala ponašao tako kao ovi “gosti” najurila bih ga iz sobe “samo tako”.⁷ Praćenje je, na kraju, poprimilo i formu direktnog zastrašivanja. Neko je, dok sam u noćnim satima radila u domskoj čitaonici, izigravao manijaka. Kada sam konačno shvatila da “buka” koju sam povremeno čula ne dolazi od udara granja u staklene zidove čitaonice i kada sam u mraku ugledala nekakvu mušku spodobu “srce mi je sišlo u pete”. Pokupila sam papire sa stola, bolje reći zgrabila, i izjurila. Portira na portirnici nije bilo. Neko je za mnom trčao do prvog sprata. Još “dugo” čula sam “tapkanje u mestu”. Tek kada sam se “kao bez duse” svalila u svoj krevet shvatila sam da se ne radi o nekakvom “običnom manijaku”. Bio je to, sigurna sam, ili portir-doušnik, ili neki njegov “pajtaš”. On, ma ko bio, i nije nameravao ništa drugo da mi učini sem da me “propisno” zastraši. Kada sam to “skontala” bila je to mala uteha za pretrpljeni strah.

Dva dana nakon toga, u rano jutro, dvojica DB-ovaca “upala su” u moju studentsku sobu. Sa njima je bio i “moj omiljeni” portir. Bilo je to 21. januara 1972. Hapšenju je, po običaju, prethodio pretres stana, tj. u mom slučaju studentske sobe. Iako sam bila bunovna, jednog od DB-ovaca iz cuga sam prepoznala. Bio je to u studentskim krugovima “čuveni” Panta (Pantelić). Pre toga nikada u životu nisam ga videla. Ali, po opisima drugih, nepogrešivo sam znala da je jedan DB-ovac upravo Panta. Kada sam ugledala svoje egzekutore “srce mi je lupalo kao ludo”, u stomaku nekakva “ledena nervoza”, a ipak, osetila i sam neku vrstu olakšanja. Olakšanja zato što mi je sada bilo jasno da sam ja “treći čovek”. Nije više bilo neizvesnosti. Pretres je bio temeljan. Izdvojili su i “konfiskovali” gomilu knjiga i časopisa. Zaplenili su i moje dnevnike iz gimnazijskih i studentskih dana. Ni jedna jedina reč iz tih dnevnika nije iskorišćena u istražnom postupku, ali mojih dnevnika nema više. Pretpostavljam da su već odavno reciklirani. Nikada više nisam vodila dnevničke beleške.

Nakon pretresa, Pantelić i Krivokapić (student prava, kako mi se predstavio) odveli su me u SDB. Najpre su oni pokušali da me saslušavaju. Panta strogo, Krivokapić u blagom tonu. Da li je bila u pitanju podela uloga ili različitost karaktera, ne znam. Pitali su me uglavnom za knjige. Postavljali su mi i pitanja vezana za Pavluška i Milana… Na njihova pitanja odgovarala sam pitanjem da li sam uhapšena. Na to su mi oni rekli da se to još ne zna i da mnogo toga zavisi od mene. Saslušavali su me i neki drugi u drugim prostorijama. Slična pitanja – isti odgovori. Jedan čovek osornog držanja – po načinu na koji se njegov prethodnik u saslušanju odnosio prema njemu zaključila sam da je značajnija “zverka” – izdrao se na mene i pretećim glasom mi rekao da sam uhapšena. Tražila sam advokata. Vičući je izašao iz kancelarije. Dugo nikog nije bilo. Odspavala sam na fotelji. Već je bilo veče kada su me dvojica otpratila do kola i odvezla u Gradski SUP. Tamo sam bar sat-dva provela u nekoj podzemnoj prostoriji. Na kraju, ošamućenu od umora priveli su me istražnom sudiji. Bio je to Svetislav Stevović. On i nije pokušavao da me saslušava. Pitao je za lične podatke – generalije, kako se to kaže u sudskoj terminologiji – i izdiktirao ih sekretarici. Dvojica uniformisanih policajaca “strpala” su me u maricu i odvezla u CZ. Pretres, ovog puta lični, oduzimanje kaiša, pertli sa čizama, revers za pare… Dali su mi dva odvratna gruba ćebeta i “ekspedovali” me u samicu. Pred samicom mi policajac reče da cigarete mogu da unesem, ali ne i šibicu. Objasni mi da se šibica stavlja iznad vrata ćelije i da dežurni stražar u toku dana na svakih sat vremena pušačima pali cigaretu. Bilo je to prvo pravilo zatvorskog života koje mi je saopšteno. U hladnoj ćeliji, bez svetla, jedva sam nazrela krevet, tj. zatvorskim žargonom rečeno, palaču.

Prvih deset dana u zatvoru je najteže. Bar 4-5 dana nisam mogla da jedem. Nepodnošljiv mi je bio smrad amonijaka koji je dolazio iz otvorenog WC-a. Samice su projektovane tako da zatvoreniku zagorčaju život. U njima uopšte nema električnog svetla. Nema ni radijatora. Dnevno svetlo je slabo. Ćelijsko prozorče, nešto ispod tavanice, premreženo nekom žicom, “gleda” na zatvorski hodnik, a hodnik na visoke zidove zatvorskog dvorišta. Ali, vremenom se čovek navikne. Kada su mi stigli prvi paketi sa posteljinom i odećom, a zatim i knjigama, samica mi više nije izgledala strašno. Prijatelji su me pretplatili i na novine. Uz pomoć advokata, divnog čoveka i sjajnog profesionalca, izborila sam se i za hemijsku olovku. Saznanje da me prijatelji nisu zaboravili i da me roditelji podržavaju mnogo mi je značilo. Prva očeva poseta bila je za mene izuzetno bolna. I on i ja jedva smo zadržavali suze. Ponajviše zbog toga što je on bio s jedne, spoljne, a ja sa druge, unutrašnje strane velikih zatvorskih vrata sa rešetkama. Drugi put je već bilo lakše. Čovek se i na to navikne.

U samici sam bila nešto malo više od tri meseca, do podizanja optužnice. Kasnije još deset dana, ali po kazni. Kao žena imala sam privilegiju da šetam sama po zatvorskom dvorištu. Bila sam, naime, jedina žena u samici, u povećem nizu samica poređanih duž jednog dugog hodnika. Zaista to smatram privilegijom. Mnogo teže bi mi palo da sam morala da držim ruke iza leđa i da me neko u toku šetnje nadzire. Ta privilegija je bila, naravno, puka slučajnost. Ali, imala sam i jednu značajnu i ne slučajnu privilegiju. Ni u samici ni kasnije, u grupnoj sobi, nikad me niko nije udario. Stražar koji je izmlatio zatvorenika u samici do moje zato što je razmestio “krevet” pre vremena nije ni zamahnuo palicom na mene. Nije to bilo zato što sam žena. U grupnoj sobi videla sam da je jedna mlada devojka bila “modra” od batina. Po mom mišljenju, zatvorskim stražarima i nadzornicima bilo je naloženo da ne tuku “političke”. Bilo je vike, pretnji silom, ali ne i fizičkog nasilja. Naravno, iznosim ovde svoje mišljenje i svoje iskustvo.

Od hapšenja pa do podizanja optužnice – dakle, dok sam bila u samici – i istražnog sudiju i tužioca najviše je zanimalo, kao DB-ovce pre toga, otkud mi knjige i časopisi oduzeti prilikom pretresa. Shvatila sam, s razlogom mislim, da je to pitanje trebalo da bude uvod u dalju “istražnu priču”. Ali, činilo mi se tada da oni i nemaju nikakav drugi dokaz protiv mene sem tih knjiga.

U rešenju o pokretanju istrage kao “dokaz” mog “neprijateljskog udruživanja i neprijateljske propagande” navođeni su naslovi trockističkih, sa i bez navodnika, knjiga, brošura, časopisa, letaka… U žalbi na pomenuto rešenje navela sam da su neki od tekstova koji su okvalifikovani kao trockistički zapravo antitrockistički. Tako je okvalifikovan jedan neveliki tekst pod nazivom “Istina o Kronštatu” koji sam ja prevela a u kojem se Trocki, zbog svoje uloge u gušenju Kronštatskog ustanka, naziva, između ostalog, i ubicom. Tako je okvalifikovana i jedna knjiga, zapravo zbornik ruskih autora, pod nazivom Anarhizam, trockizam, maoizam, koja se u srpskohrvatskom prevodu pojavila negde krajem 60-ih godina. I na prvom saslušanju insistirala sam na tome. I sudija i tužilac gledali su me “belo”. Izgleda da sam ih do podizanja optužnice uspela da “ubedim” da druga knjiga nije trockistička. Nije pominjana ni u optužnici ni na suđenju. Ali od “Istine o Kronštatu” nisu odustajali. Valjda zbog toga što bi bilo baš “zgodno da je taj tekst trockistički” – em sam ga ja prevela, em je prilikom pretresa nađen u nekoliko primeraka. Tužiočeva pitanja o tome otkud mi ova ili ona knjiga bila su nabijena agresijom. Na moj odgovor da imati knjige nije neprijateljsko delo uzvratio je tvrdnjom da je posedovanje neprijateljskih dela neprijateljska delatnost i da samo osoba koja zna da je kriva neće da odgovara na takva pitanja. U hipu sekunde, instinktivno, prihvatila sam njegovu terminologiju i njegov “savet” i rekla da ću reći otkud knjige, ukoliko mi se dokaže da su “neprijateljske”. (Dobro da nisam imala Mein Kampf.) Tužilac se užurbao, nervoznim pokretima tražio je nešto “neprijateljsko”. Zakačio se za neki trockistički bilten i rekao mi “evo vidite, ovo je ilegalno”. Da li se reč ilegalno u biltenu pominjala ili ne, ne znam. Na moj odgovor da ilegalno ne znači isto što i neprijateljsko jer, rekoh, i KPJ je pre rata bila ilegalna, tužilac, ne po dobru čuveni Stojan Miletić, najpre je pocrveneo i zapenušio a potom, doslovce, poskočio, čak i izjurio iz prostorije u hodnik. Ni moj branilac, pa čak ni istražni sudija, nisu mogli da prikriju osmeh. Ja sam ga začuđeno posmatrala. Više ga se nisam plašila. S. Miletić bio je mali Visinski, bez ovlašćenja koja je Visinski imao.⁸ Na pitanja o literaturi, postavljana u različitim varijantama na nekoliko saslušanja, odgovarala sam otprilike isto, s tim što sam se uglavnom zadržavala na onome da knjige nemaju veze sa krivičnim delima koja mi se pripisuju.

Zasto sam bila tako “tvrdoglava”? Između ostalog i zato što nisam mogla dati nikakav, po mom poimanju, logičan odgovor a da ne pomenem neko ime. Odgovorila bih ja njima da sam knjige kupila u knjižarama, ali sam znala da bi me lako “uhvatili u laži”. Zapravo, mogla sam i tako pa neka oni dokazuju da nisam. Ali, jednostavno se toga nisam setila.⁹ Pored pitanja o poreklu literature, postavljeno mi je i pitanje o Milanovom tekstu (nije mi rečeno da je Milanov) koji je potpisan sa IG RRP. Ali, nisu na tome insistirali.¹⁰ Rekla sam da taj tekst prvi put vidim. Bila je to moja prva laž u toku istražnog postupka. Druga laž ticala se pitanja o mom prisustvu na jednom velikom međunarodnom skupu, uglavnom istočnoevropskih disidenata, u Esenu, početkom juna 1971. Mislim da me je istražni sudija “pročitao”, ali nije mogao i da dokaže da sam bila.¹¹ Time je istražni postupak uglavnom okončan. Svega, mislim, 4-5 saslušanja, a možda i manje. Nije bilo ni suočenja sa optuženima iz “grupe”. Usledila je i optužnica koja je bila proširena i sistematizovana verzija rešenja o pokretanju istrage. Nisam se mnogo uzbuđivala zbog nje. Više me je brinulo što su me, takoreći, odmah po uručenju optužnice, premestili u grupnu sobu. Dok sam čitala optužnicu osećala sam se, po ko zna koji put, kao da sam “ubačena” u neki teatar apsurda.¹²

U grupnoj sobi ima svetla, WC je zatvoren. Kreveti imaju nekakve madrace. Ali, nisam brinula zbog “komfora”, vec zbog drugih zatvorenica. U sobi je bilo smešteno obično 10-15 žena. Nikada pre toga nisam imala nikakav bliži kontakt sa osobama optuženim ili osuđenim za “običan” kriminal. Sve što sam iz silne zatvoreničke literature, koju sam do tada pročitala, znala o odnosu “kriminalaca” i “političkih” govorilo mi je da sam bezbednija u samici nego u grupnoj sobi. A ni zatvorenice mi, na prvi pogled, nisu ulivale poverenje. Simpatična mi je bila samo Zelenika, koja mi je s vrata rekla da ja “koji sigurno nisam krao, nisam se kurvao, a ni ubio” mora da sam “studentkinja”. Zaključila je to, naravno, po knjigama. Ubrzo se ispostavilo da je ona godinama prosjačila u Studentskom gradu. Prisetila sam se njenog simpatičnog načina prošnje, pred raspust, kada je studentima dovikivala “kolege, hoćemo li na matematiku”. Oduševila se kada sam se toga setila. “Led” je bio probijen. Druge zatvorenice gledale su me kao “čudo”, ali ne neprijateljski. Za dan-dva manje-više sve su mi ispričale svoje lične priče. Bar pola zatvorenica, koje sam tih 6-7 meseci upoznala, i nisu trebale da budu u zatvoru. “Moja” Zelenika dospela je u zatvor zbog uzimanja para za “gledanje u dlan”. Jedna druga, takođe starija žena, zbog krađe 200 gr kafe u samoposluzi. Ta nesrećnica jedva je hodala – tuberkuloza u poodmaklom stadijumu. Nekoliko žena bavilo se prostitucijom, doduše usput i džeparenjem, na “štajgu”. Iako socioloskinja po obrazovanju, tada sam prvi put čula za “štajg”.

Bilo je naravno i žena optuženih za ozbiljnija krivična dela. Najviše sam se plašila neke Silvije, optužene za ubistvo jedne babe. Ispostavilo se da smo Silvija i ja postale “duša” transformacije skupa zatvorenica “naše” zatvoreničke sobe u neku vrstu čudne, zanimljive i uglavnom snošljive, čak ugodne, zatvoreničke “zajednice”. Bilo je i konflikata i svađa, ali bez težih posledica. Silviju sam naučila da čita i piše. Zavolela je Lorkinu poeziju. U dugim večerima, nakon gašenja svetla, žene su pažljivo slušale moje tiho recitovanje pesama D. Maksimovic, Lorke, Nerude… Silvija je pričala zanimljivim i sočnim narodskim jezikom “skaske strave”. Za Novu 1973. pevale smo i pesme poput one “Ščepaj ga, ne daj ga, jer je muškarac”, zatvoreničku “himnu” “Na Sing Singu zastava se vije”, ali i, po mojoj želji, “Internacionalu”. U trenutku dok smo pevale “Internacionalu” u sobu je uleteo jedan bahati nadzornik koji inače “očima nije mogao da me vidi”. Ko zna zbog čega ga je iznerviralo baš pevanje ove internacionalne radničke “himne”. Udario je pendrekom prvu ženu na koju je “naleteo”. Stala sam između njih. Urlao je, pretio da ću ja videti “svog boga” kada mi stigne pravosnažna presuda, ali udario me nije. Ne zato što sam ja bila neka “snaga”, već, kao što sam pomenula, zato što nije smeo. Uspeo je da prekine naše zatvoreničko novogodišnje “slavlje”. Ali, nijedna žena me nije osudila zato što smo pevale “Internacionalu”. Sve smo svojski osuđivale nadzornika. Eto, takva je bila naša zatvorenička zajednica.¹³

Sudanija

Suđenje je počelo početkom jula. Možda zvuči patetično, ali osećala sam se “super”. Bila je prekinuta monotonija zatvoreničkih dana. Videla sam moje optužene drugare. Konačno sam oca i sestricu mogla normalno da zagrlim i poljubim. Uspele su da mi priđu, u nekakvoj čekaonici, i neke drugarice. U sali za suđenje bilo je puno meni dragih i znanih lica. Sa stanovišta optuženog (optužene) samo prisustvo takvih ljudi u sudnici mnogo znači. Znači i da na “slobodi” još postoji otpor, doživljava se i kao konkretna solidarnost, kao znak podrške i ohrabrenja, barem u smislu osude vinovnika represije.¹⁴

Sudeći sudija na našem procesu, u okviru petočlanog sudskog veća, bio je Milivoje Đokić. Tužilac je, što je inače pravilo u sudskim postupcima, ostao isti. Prvooptuženog M. Nikolića branio je tada najpoznatiji beogradski advokat za “politicke delikte” Srđa Popović. Imširovićev advokat bio je doajen advokature, stari beogradski advokat Savo Strugar. Tu je bio i moj branilac Vitomir Kneževic. Kao trećeoptužena, kako to već nalaže sudska procedura, bila sam “zapostavljena” cela dva dana. Vrlo kratko sam, na početku procesa, sedela na optuženičkoj klupi. Od trećeg dana bila sam stalna članica “ekipe” na optuženičkoj klupi. Dva dana je moj otac pažljivo pratio suđenje, a mog imena takoreći nigde. Krajem drugog dana suđenja presreo je u hodniku tužioca i upitao ga zašto sam ja uopšte optužena kada me niko ni za šta i ne tereti. S. Miletić odbrusio je mom ocu da sam ja “zapravo najopasnija, zato što sam uništila dokaze”. Tužilac je tokom celog suđenja bio u “svom elementu”. Imširoviću je bar 5-6 puta zapretio pokretanjem novog krivičnog postupka. Tako je reagovao i na njegovu završnu reč odbrane. To se još nekako i moglo očekivati od ostrašćenog službenog branioca poretka. Ali, u jednom trenutku, S. Miletić “prevazišao” je čak i samog sebe: optužio nas je, sve troje, da smo, ni manje ni više, povezani sa Jelićevim ustašama. Ne mogu da se prisetim šta ga je “inspirisalo” za takvu izjavu, ali ta njegova optužba ostala mi je trajno u sećanju. Nekoliko sekundi, doslovce, ostala sam bez daha. Tišinu je prekinuo moj advokat. Tužilac se nije dao “privesti sebi”. Urlao je na V. Kneževića, obraćajući mu se sa ti i nazivajući ga Vandom (Vanda je bila u to vreme popularna bugarska proročica).¹⁵ Predsedniku sudskog veća nije bilo lako. Ali, nisam tada mnogo o njemu razmišljala. Registrovala sam samo da je korektniji od istražnog sudije.

Za mene lično najbolniji trenutak u toku suđenja bio je kada se u sudnici pojavio jedan moj učenik u svojstvu svedoka optužbe. Bio je to jedini svedok u toku celog procesa protiv “opasne neprijateljske grupe”. Nekoliko meseci, uglavnom zbog para, u očekivanju univerzitetske stipendije, radila sam naime u Centru za stručno usavršavanje radnika PK “Beograd”. Na jednom od predavanja, nakon Milanovog i Pavluškovog hapšenja, kako je na suđenju konstatovano, “govorila sam o socijalnim nejednakostima, dala dotičnom učeniku jedan letak o tome i pozivala druge učenike na sastanke i tribine na Filozofski fakultet”. Nesrećni učenik dao je svoju izjavu najpre u potpuno birokratskom žargonu. Izgovorio je reči “neprijateljska propaganda”, “pozivanje”, “letak”… Kada se opustio i počeo da govori svojim rečima utisak koji se mogao steći o mom predavanju bio je drukčiji. Moja rekonstrukcija predavanja od pre 6-7 meseci bila je sadržajnija, razume se, od učenikove. Ali, koga je to uopšte interesovalo u prilično nadrealnoj atmosferi sudskog procesa? Da ne bude zabune, jesam pomenula na kraju časa, koji sam uvek zamišljala i koncipirala kao dijalog, da su studenti u protestu ’68. bili protiv društvenih nejednakosti, da je taj problem jedna od ključnih tema o kojoj raspravljaju studenti na svojim zborovima, tribinama, o kojoj se piše u studentskoj štampi. Ali, nisam učenike pozivala da dolaze na bilo kakve skupove. Jesam citirala neke statističke podatke iz jednog teksta o socijalnim nejednakostima, koji je na jednom od brojnih studentskih zborova deljen. I jesam jedan primerak tog teksta dala upravo dotičnom učeniku. I to je sve. Da kažem još samo da su u tom “letku” bili sadržani uglavnom statistički pokazatelji o socijalnim nejednakostima u našem društvu. Da sam znala da će i jednog mog učenika DB maltretirati zbog mog predavanja verovatno bih “preskočila” celu lekciju o klasnoj i slojnoj strukturi društva. U kontekstu ključne teze optužnice, da smo mi, optuženi, neprijateljska trockistička grupa, izjave mog učenika imale su sasvim sporednu ulogu. Pre suđenja istraga je, očigledno, imala problema ne samo da me “uklopi u grupu”, već i da dokaže da sam se bavila “neprijateljskom propagandom”. Svedočenje mog učenika bilo je jedan od “ubedljivijih” sporednih dokaza za neprijateljsku delatnost optuženih. Drugi “dokazi” sličnog tipa i funkcije bile su rečenice, neretko i reči, iz privatnih pisama, uglavnom Milanovih, upućenih njegovoj devojci. Okosnica za osudu bile su – Milanova izjava da je on napisao tekst ispod kojeg je pisalo IG RRP i da ga je pokazao samo Pavlušku (koji je to poricao), i činjenica da je beleške na marginama tog teksta sudski veštak dešifrovao kao moje (što ja na sudu nisam priznala). I presuda je bila tu, kako-tako “sklepana”.

Dvadeset prvog jula 1972. Okružni sud u Beogradu doneo je presudu u kojoj se konstatuje da su optuženi izvršili krivično delo udruživanja protiv naroda i države iz čl. 117, st. 1 u vezi sa članom 100 KZ. Milan Nikolić i Pavlusko Imširović osuđeni su na po dve godine strogog zatvora a ja, Jelka Kljajić, na godinu i šest meseci strogog zatvora. U presudi nije bilo, kao u optužnici, terećenja za neprijateljsku propagandu. U presudi “neprijateljska grupa” nije okarakterisana kao trockistička, već samo kao neprijateljska. U obrazloženju presude pominjali su se, između ostalog, i Trocki i trockisti i trockizam, ali osuđena trojka nije kvalifikovana kao trockisticka.

Dosuđeene kazne nisam doživela kao velike. Samo u jednom trenutku, prilikom izricanja presude u sudnici, kada mi se učinilo da je sudija rekao da je Pavluško osuđen na pet godina strogog zatvora, bila sam “ošamućena”. Otćutala sam sudijino pitanje da li sam razumela presudu. Zašto mi presude nisu izgledale strašno? Jednostavno zato što sam mislila da će biti, u društvenoj situaciji kakva je bila, i veće. I ne samo zbog toga. Za krivično delo udruživanja protiv naroda i države minimalna propisana kazna je pet godina strogog zatvora. I u rešenju o pokretanju istrage i u odgovoru na moje žalbe o pritvoru ta “stavka” o minimumu kazne se naglašavala, ili kao puka konstatacija u vezi sa jednim od krivičnih dela koja mi se pripisuju ili, još gore, kao ključni razlog zbog kojeg mi se ne može dopustiti da se branim sa slobode. Ni sebe, a ni svoje drugare, nisam doživljavala kao puke žrtve represivnog režima. Smatrala sam da čovek koji se na bilo koji način suprotstavlja takvom režimu, treba da računa s tim da postoji velika verovatnoća da ce biti i osuđen. Razume se, ako se režim pre toga ne promeni. U prvih desetak dana u samici “odrezala” sam sebi kaznu od pet godina, a mojim drugarima godinu-dve više. Nisam se ni nadala tome da će oni koji su nas uhapsili odustati od optužbi, a nije mi ni padalo na pamet da sud moze izreći kaznu ispod zakonski propisanog minimuma. Kada mi je moj advokat rekao da zakonom propisana minimalna kazna za određeno krivično delo nije, po pravilu, odlučujuća pri odmeravanju kazne, nisam mu poverovala. Ne zato što nisam imala poverenja u njega već zbog toga što sam bila uverena da me on samo teši. Ni danas mi nije jasna logika izricanja kazni ispod zakonski propisanog minimuma. Kada o dosuđenoj mi kazni nisam razmišljala iz perspektive represivni režim-optužba, već iz ugla šta sam stvarno činila i koliko je to što sam činila stvarno bilo opasno po režim, kazna mi je izgledala isuviše visoka. U samici su mi se često “vrzmale” u glavi misli što bar ne napisah nešto, sa stanovišta režima, subverzivno. Kada sam, nakon izlaska iz zatvora, saznala za “slučaj” Lazara Stojanovića, tj. za činjenicu da je osuđen zbog svog filma “Plastični Isus”, “zavidela” sam mu.

Iako u presudi nismo “figurirali” kao trockistička trojka, za režimske medije smo to i dalje bili. Kao i samo hapšenje i suđenje i to je bilo po političkom nalogu. Ne mislim da se radilo o nekom direktnom nalogu u smislu “moraš pisati tako i tako”, ali podobni autori su nepogrešivo osećali kako o sudskom procesu i osuđenima treba pisati.

(…)

Dok sam bila u zatvoru, u periodu između izricanja prvostepene presude i čekanja pravosnažne presude, tj. presude Vrhovnog suda Srbije, u oktobru 1972, smenjeni su sa političko-partijskih funkcija partijski liberali. Neki su, što pre što kasnije, dali ostavke. Ne mogu reći da sam saosećala sa njima, ali tom unutarpartijskom obračunu nisam se ni radovala. Iz mog ličnog ugla posmatrano, oni su dok su bili na vlasti bili uglavnom izvršioci Brozovih političkih naloga. Unutarpartijske razlike očigledno su postojale, ali su “prljave” poslove, tj. represivne mere protiv aktivista i kritičara društva nakon studentskog protesta ’68, sve do svog silaska sa vlasti, obavljali i liberali. Znala sam, tj. pretpostavljala, da će posle smene “liberala” biti još gore. I bilo je. Nije to bilo teško pretpostaviti. Svako ko je iole pratio ono što se događa na političkoj sceni znao je da iza svih represivnih mera stoji zapravo konzervativni partijski vrh na čelu sa J. Brozom.¹⁶

Jelka Kljajić Imširović (1947-2006), sociološkinja, pripadnica beogradskog radikalnog šezdesetosmaškog kruga, sebe je zvala anarhistkinjom iako je bila pod najvećim uticajem Roze Luksemburg. Feministkinja i anti-ratna aktivistkinja. Autorka knjige: Od staljininizma do samoupravnog nacionalizma (Centar za filozofiju i društvenu teoriju, 1991.)

Share this post: