Juraj Katalenac

Jugoslovenski socijalizam je bio jedinstveni politički eksperiment, ne samo zato što je 1948. rekao Staljinu ’ne’ i uveo sistem radničkog samoupravljanja, već i zbog jedinstvenosti ’leve opozicije’ i kritike političke elite koja se tamo pojavila. Za razliku od zemalja iza ’gvozdene zavese’, Jugoslavija je imala viši prag tolerancije za političku kritiku – naročito kada je dolazila od intelektualnih krugova ili opozicije unutar Saveza komunista.[1] Kada se Aleksandar Ranković, načelnik državne bezbednosne službe i istaknuti unitarista povukao, prostor za slobodno izražavanje se proširio, dopuštajući kulturnim pokretima poput crnog talasa,[2] i novog vala i underground muzičke scene da procvetaju.[3] Međutim, jasno je da su postojale granice te tolerancije. Savez nije tolerisao pokrete i inicijative koje su nastale kao reakcija na realnost radnog života, poput borbi na radnom mestu i drugih klasno zasnovanih borbi.

Pojavljivanje filozofskog časopisa Praxis (1964–1974) i Korčulanske ljetne škole (1963–1974) predstavljalo je važan politički razvoj pošto su oni faktički predstavljali ’levu opoziciju’ unutar Jugoslavije. Neki ’na Zapadu’ su ga smatrali egzotičnim, jer je nekoliko eseja prevedeno i objavljeno na engleskom. Iz tog razloga, Praxis okružuje mnogo nejasnoća. Na primer, Wikipedia i Marxist Internet Archive sadrže mnogo pogrešnih informacija. Digitalni arhiv Memory of the World[4] je pokušao da to ispravi postavljanjem većine brojeva Praxisa i drugog raznovrsnog materijala na Internet. Uprkos tome, ostaje jezička barijera, jer njegova ’internacionalna izdanja’ nisu obuhvatila ogroman deo sadržaja koji je napisan i objavljen.

U ovom eseju ću izneti Praxisovu priču i objasniti zašto je bio i ostao važan događaj u istoriji Jugoslavije i njenih država-naslednica.

ŠTA JE BIO PRAXIS?

Praxis je bio akademski časopis koji je objavljivalo Hrvatsko filozofsko društvo (HFD). Njegovi osnivači su bili: Branko Bošnjak, Danko Grlić, Milan Kangrga, Danilo Pejović, Gajo Petrović, Rudi Supek i Predrag Vranicki;[5] svi članovi HFD-a i profesori na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Danilo Pejović je napustio urednički odbor 1966. nakon što se priključio hrvatskoj nacionalističkoj frakciji u Savezu komunista, a u godinama koje su usledile redakcija se proširila. Prvi broj Praxisa je objavljen 1964, a poslednji 1974.

Oni su u prvom broju objasnili svoja stanovišta i postavili ciljeve. Ovaj broj se fokusirao na koncept prakse/praxisa, kroz koji su elaborirali svoju kritiku jugoslovenskog socijalizma, etatističke dogme, i odsustvo akademske i/ili političke kritike. U uvodnom tekstu, „Zašto Praxis?“, izjavljuju kako žele časopis:

„/…/ koji neće biti filozofski u onom smislu u kojem je filozofija samo jedno posebno područje, jedna naučna disciplina, strogo odvojena od svih ostalih i od svakodnevnih problema čovjekovog života. Želimo filozofski časopis u onom smislu u kojem je filozofija misao revolucije: nepoštedna kritika svega postojećeg, humanistička vizija doista ljudskog svijeta i nadahnjujuća snaga revolucionarnog djelovanja.“[6]

Iza pojma „nepoštedne kritike“ nalazila se ideja da niko nema pravo na monopolizaciju kritike i misli. Ili, drugim rečima, da bi trebala da postoji sloboda i otvorenost ka kritici socijalističkog razvoja, ili njegovog odsustva, u Jugoslaviji. Za njih, prvenstveno je zadatak marksista bio da kritički raspravljaju o problemima svoje zemlje, sa naglaskom na socijalistički internacionalizam, i snažno odbacivanje svake vrste nacionalizma. U tom smislu, izjavili su:

„problemi Hrvatske ne mogu se danas raspravljati odvojeno od problema Jugoslavije, a problemi suvremene Jugoslavije ne mogu se izolirati od velikih pitanja suvremenog svijeta. Ni socijalizam ni marksizam nije nešto usko nacionalno, pa marksizam ne može biti marksizam, ni socijalizam – socijalizam, ako se zatvara u uske nacionalne okvire.“[7]

Izjavili su kako nisu zainteresovani za „očuvanje istine“ i „konzerviranje Marksa“, već za širu diskusiju koja bi omogućila i nemarksistima da učestvuju.

Odmah u uvodnom tekstu, „Zašto Praxis?“, izjavljuju da stanovišta izražena u člancima objavljenim u časopisu pripadaju isključivo autorima, a ne čitavoj redakciji, jer nisu ideološki homogena grupa.

U svojoj knjizi Praksa/Istina (1986), Gajo Petrović je napisao kako je misija Praxisa bila da oslobodi Marksa „Staljinovog mulja“, da otkrije i oživi, i dalje razvija njegovu autentičnu misao. Za njih je koncept praxisa bio središnji koncept Marksove misli, zbog čega je i nazivaju filozofijom prakse. Glavna briga ove filozofije bio je čovek kao biće prakse. Prema Petroviću, kada je govorio o praksi, Marks nije mislio na čovekovu ekonomsku i političku aktivnost, politiku neke ’socijalističke’ vlade ili političke partije, već pre:

„Praksa kao specifično ljudski vid postojanja, koji razlikuje čoveka od svih drugih bića. Jer kroz slobodnu stvaralačku aktivnost čovek stvara i oblikuje sebe i svoj ljudski svet, i istorijsku aktivnost koja proističe iz ove sile.“*[8]

Dalje, na nekoliko mesta u njihovom uvodnom tekstu Petrović navodi da Praxis vidi Marksovu misao kao „misao revolucije“. U skladu sa tim, oni značenje revolucije razumeju na pravi način – revolucija nije samo najviši oblik prakse, već i njena suština.

KORČULANSKA LJETNA ŠKOLA

Pored časopisa organizovana je i Korčulanska ljetna škola. Ideja za oba, časopis i letnju školu, nastala je na simpozijumu ’Progres i kultura’ održanom u Dubrovniku 1963, na kojem su učestvovali zapadni akademici, poput Eriha Froma, Anrija Lefevra, i Lusjena Goldmana. Naredne godine je objavljen prvi broj Praxisa i održana je prva Ljetna škola. Važni doprinosi Ljetnoj školi završavali su u Praxisu, a neki će se pojaviti i u njegovom internacionalnom izdanju.

Internacionalni članovi Praxisovog uredničkog odbora i stalni učesnici Korčulanske ljetne škole bili su: Kostas Axelos, Alfred J. Ayer, Hans Dieter Bahr, Zygmunt Baumann, Norman Birnbaum, Ernst Bloch, Thomas Bottomore, Umberto Cerroni, Robert S. Cohen, Marvin Farber, Eugen Fink, Erich Fromm, Lucien Goldmann, André Gorz, Jürgen Habermas, Erich Haeintel, Agnes Heller, Leszek Kolakowski, Karel Kosik, Henri Lefebvre, Lucio Lombardo Radice, György Lukacs, Serge Mallet, Herber Marcusce, Stefan Morawski, Enzo Paci, Howard L. Pasons, David Riesman, Ivan Varga, Marx Waroffsky, Kurt Wolff, Georg Henrik von Wright, Aldo Zanardo i Julius Strinka.[9] Naravno, i drugi ljudi su učestvovali u Ljetnoj školi i pisali za časopis; ovo nije zamišljeno kao sveobuhvatni spisak.

Luka Bogdanović je u svom radu „Zašto Praxis? Ili: o istorijskom poreklu časopisa Praxis“ objasnio da su „Praxis i Korčulanska ljetna škola postali mesto susreta, sukoba i razmene između filozofa sa Istoka i Zapada“.[10]

Korčulanska ljetna škola je bila osmišljena kao:

1. „Profesionalna obuka ljudi zaposlenih u visokoškolskim i srednjoškolskim ustanovama, različitim institutima i društvenim organizacijama, kao i u žurnalizmu, filozofskim i sociološkim disciplinama;
2. Razmena naučnih iskustava i razmišljanja iz svih oblasti aktivnosti u zemlji; i
3. Razmena razmišljanja i iskustava između stranih i domaćih naučnika u oblasti, i trendova evropske i svetske filozofske i sociološke misli, kako bi svi bili u toku sa bitnim tokovima misli u svetu i svesni najnovije literature u tom polju.“*[11]

Dakle, Korčulanska ljetna škola je imala akademski karakter od početka. Ovo se može videti i u temama Ljetne škole:

„1963 – Progres i kultura (Dubrovnik), 1964 – Cilj i perspektive socijalizma, 1965 – Šta je istorija? /…/, 1967 – Stvaralaštvo i Prosvetiteljstvo, 1968 – Marks i revolucija, 1969 – Moć i čovečanstvo, 1970 – Hegel i naše vreme /…/, 1971 – Utopija i stvarnost, 1972 – Sloboda i jednakost, 1973 – Suština i granice građanskog sveta, 1974 – Umetnost u tehnološkom svetu.“*[12]

Nakon 1974. „staljinistička birokratija“ je zabranila Ljetnu školu.[13] Prema Kangrgi, Gradsko vijeće Korčule je sa ’državnog nivoa’ dobilo naredbu da zabrani Ljetnu školu, i ne dozvoli nikakve dalje aktivnosti tog tipa. Vijeće je ovu odluku prihvatilo, mada je izrazilo zabrinutost – privatnim kanalima, ne javnim – zbog gubitka vansezonskih turista.

1964–1968

Čak i pre nego što je objavljen prvi broj Praxisa, pojedinci koji su činili njegovo jezgro predstavljali su ’opoziciju’ u Jugoslaviji, a posebno u Socijalističkoj republici Hrvatskoj. Mnogi od njih pisali su za časopis Pogledi (1952–1954), koji je uređivao Rudi Supek, i učestvovali u njegovom objavljivanju. Ovaj časopis je objavio nekolicinu zanimljivih i važnih tekstova, poput „Filozofije u SSSR-u od Oktobarske revolucije do 1938.“ Gaja Petrovića (1952), ili „Problema ideologije“ (1953) Milana Kangrge – koji je iscrtao obrise mnogih ideja koje će definisati Praxis. Rani zameci Praxisa mogu se naći u Bogdanićevom korišćenju Kangrginog citata: „Praxis /…/ nije samo industrija, eksperiment, ekonomija, proizvodnja, već totalitet ljudskog postojanja, totalitet njegovog izraza, njegovo suštinsko određenje.“*[14]

Prvi broj Praxisa postavio je agendu za ono što će uslediti. Upozorio je na raskorak između proklamovane teorije i postojeće prakse. Tvrdio je da filozofi moraju da se uključe u praksu i kritiku umesto što samo pišu o čisto apstraktnim temama.

Tekstovi objavljeni u drugom broju Praxisa su bili napadnuti tokom VIII kongresa SKJ 1964. Konkretno, na meti se našao Miroslav Pečujlić, zajedno sa Gajom Petrovićem, Mihailom Markovićem, Borisom Ziherlom i Maksom Baćom, zbog komentara u diskusiji o ulozi filozofa-komuniste u kritici političara. A kada se, kao i drugde, dogodila 1968, to je stvorilo kritički i radikalni studentski pokret.[15]

Studentski protesti u Beogradu 1968. bili su najveća pobuna protiv vlade u istoriji socijalističke Jugoslavije. Studenti, koji su pokušavali da dođu do gradske skupštine kako bi  predali svoje zahteve, 2. juna 1968. sukobili su se sa policijom. U svom dokumentu, „Rešenje studentskih protesta“, kao probleme koji se moraju rešavati naveli su „društvenu nejednakost, nezaposlenost, postojanje snažnih birokratskih snaga i lošu situaciju na jugoslovenskim univerzitetima“.[16] Njihovi zahtevi bili su „odlučno delovanje protiv bogaćenja na nesocijalistički način, smanjivanje nekvalifikovanog birokratskog kadra i zapošljavanje mladih stručnjaka, demokratizacija svih društvenih i političkih organizacija, naročito Saveza komunista, ravnopravno učestvovanje studenata u univerzitetskim telima, i slobodan pristup univerzitetu.“[17]

Događaji u Zagrebu su bili inspirisani događajima u Beogradu. Studenti su počeli da se okupljaju u studentskim domovima 3. juna kako bi izrazili podršku akcijama i zahtevima studenata u Beogradu. Pokret u Zagrebu je kulminirao protestom 5. juna u Studentskom centru. Članovi Saveza, kao i profesori, poput Vanje Sutlića, Gaja Perovića i Milana Kangrge, obratili su se demonstrantima. Studenti su zahtevali da čuju mišljenje poslednje dvojice. U autobiografskoj knjizi Šverceri vlastitih života (2002), Kangrga se priseća kako je apelovao na studente da se ponašaju ’civilizovano’ i u skladu sa svojim društvenim statusom, jer „mi nismo rulja, mi smo akademici“.*[18] Pozivao je studente da ne protestuju napolju, već da ostanu u Studentskom centru i diskutuju. Plašio se da bi ih, ukoliko izađu van, policija pretukla. Izjavio je da su njihovi zahtevi u potpunosti opravdani.

Svetozar Stojanović, beogradski član Praxisa, govorio je kako je 1968. Praxis morao da odluči da li će živeti u skladu sa svojom teorijom i primeniti je u praksi.[19] Nažalost, većina članova Praxisa ostala je nezainteresovana za ta dešavanja. U Zagrebu su samo Petrović, Kangrga i Mladen Čaldrović pokazali izvesno interesovanje, što nije bilo dovoljno, naročito kada se u obzir uzme uloga koju je Petrović odigrao u pacifikovanju studenata u ime Pera Pikera, sekretara gradskog vijeća. Možemo reći da je u Zagrebu Praxis bio na istoj strani sa Savezom komunista: protiv buntovnih studenata. Za razliku od njih, Praxisovi beogradski saradnici su bili ravnopravni učesnici, i priključili su se samoinicijativno.

Da zaključimo, u vrelini 1968. Praxis je odlučio da svoju teoriju pretpostavi političkoj praksi, iako su njihove ideje, kritika i zahtevi bili u skladu sa onima studenata, koji su pokušali da ih sprovedu u praksi. Na stranicama nekoliko narednih brojeva Praxisa pokušali su da izbegnu sukob sa vladom analizirajući studentske pokrete i ’Novu levicu’ širom sveta, ali ne pominjući šta se dogodilo u Jugoslaviji.[20] To je bio pragmatičan potez. Prema Klasiću, priključvanje studentskom pokretu ili zagovaranje njegovih ideja bi značilo kraj njihovog časopisa. Takođe, te godine je na Korčulanskoj ljetnoj školi došlo do incidenta koji je pokazao jaz između studenata i profesora. Grupa studenata, predvođena Šimom Vranićem, posetila je Korčulansku ljetnu školu i odlučila da ispiše revolucionarne slogane na zidovima korčulanskih kuća. Ovo je razljutilo gradsko vijeće, koje je zapretilo prekidanjem Ljetne škole, što je rezultiralo Praxisovom osudom studenata.

KRITIKA JUGOSLAVIJE

Hrvatski nacionalistički pokret poznat kao ’Hrvatsko proljeće’ pojavio se 1971, zahtevajući veću liberalizaciju ekonomskog i političkog sistema. Ovaj pokret zauzima centralno mesto u savremenom hrvatskom nacionalističkom identitetu i mitologiji.

Praxis je od početka zauzeo jak antinacionalistički stav, zbog čega nije pružio podršku ’Hrvatskom proljeću’, kao ni bilo kojem drugom nacionalističkom pokretu u Jugoslaviji, niti je podržavao unitarističke/centralističke snage. Ova epizoda je podstakla Praxis da produbi svoju kritiku jugoslovenskog društva i socijalizma. U Praxisu #3–4, objavljenom 1971, istraživali su ono što su nazvali ’Trenutak jugoslavenskog socijalizma’, iznoseći višeslojnu – ekonomsku, političku, kulturnu i filozofsku – kritiku Jugoslavije. Neki od eseja o toj temi su takođe objavljeni u brojevima 5 i 6 te godine, a neki su prevedeni na francuski i engleski, i objavljeni u „internacionalnom izdanju“.

Praxis nije imao ’ideološku liniju’ oko koje su se svi slagali i koju su zastupali. Autori su usvajali različita gledišta i stavove prema dnevnim pitanjima i temama. Raznolikost mišljenja i sloboda izražavanja su bile definišuća odlika časopisa. Stoga ćemo istražiti najreprezentativnija i najvažnija stanovišta izneta u ’njihovoj’ višeslojnoj analizi i kritici Jugoslavije.

Rudi Supek je pisao kako se samoupravljanje, zajedno sa Pokretom nesvrstanih,[21] pokazalo kao najefikasniji instrument jugoslovenskog socijalizma. Izneo je kritiku etatističkog socijalizma koja je istovremeno minimalistička i maksimalistička. Minimalistička u smislu da ukazuje na ’put socijalizma’ u Jugoslaviji, u distanciranju od negativnih aspekata socijalizma u drugim zemljama; i pluralističkog pristupa marksističkoj analizi političkih i društvenih pitanja. Maksimalistička kritika usredsredila se na tvrdnju da je etatizam ukorenjen u Marksovoj teoriji odumiranja države i njegovoj teoriji otuđenja, koja je u stvarnosti radničko samoupravljanje. Da princip samoupravljanja nije pogrešan sam po sebi, već da je ono što je pogrešno jeste činjenica da nije dovoljno razvijen i integrisan u širi društveni sistem. Nije marksistički, prema njemu, već demokratsko-liberalan ili prudonistički.

Prema njemu, radničko samoupravljanje je postalo „tema dana“ u pokretu, među levim intelektualnim krugovima i među ’progresivnom’ liberalnom buržoazijom zbog sledećeg: a) razvoj moderne sociologije i socijalne psihologije doveo je do otkrivanja „ljudskog faktora“ u proizvodnji, i iz toga sledeći, bez marksizma došlo se do zaključka da bi radnici trebalo da učestvuju u procesu donošenja odluka na nivou preduzeća; b) sindikati su kroz kolektivne ugovore dobili pravo da učestvuju u procesima donošenja odluka u svojim preduzećima; c) stvaranje „intelektualnog proletarijata“ kroz rast trećeg sektora, „preduzetni sindikalizam“ i samoupravljanje su postali sredstvo demokratizacije i „normalizacije“ ekonomskog upravljanja; d) postojanje potrebe za alternativom državnom socijalizmu; e) visokorazvijene zemlje sa snažnom tradicijom etatizma i centralizacije moraju da nađu ’put u socijalizam’ putem participatorne i direktne demokratije; f) ideja radničkog samoupravljanja je preteća i ofanzivna sila u razvijenim zemljama, koja zove na akciju umesto da čeka da oslobođenje dođe iz Drugog i Trećeg sveta, i; g) marksistička ili socijalistička inteligencija je brzo postala svesna snage samoupravljanja.*[22]

Kontradiktornosti jugoslovenskog samoupravljanja, prema Supeku, bile su: a) to što je pojedinim samoupravnim organizacijama dozvoljena puna autonomija, što je u tržišnoj ekonomiji dovelo do nejednakosti u prihodima i drugih nejednakosti; b) potpuna sloboda tržišnih robno-novčanih odnosa (postojala je ideologija „socijalističkih robno-novčanih odnosa“ i „socijalističkog tržišta“); c) preovladavanje duha buržoaskog liberalizma – individualističko i „atomističko“ razumevanje društvene organizacije; d) to što je ta vrsta političke demokratije oblikovala ekonomski život Jugoslavije. Jugoslavija je kombinovala horizontalno samoupravljanje u ekonomskoj sferi sa vertikalnim etatističkim strukturama moći, zbog čega je sistem samoupraljanja zavisio od autoriteta države.

Sa druge strane, Ljubomir Tadić je naglašavao ambivalentnost radničkog pokreta i revolucionarne socijalističke teorije prema državi, smatrajući da je duboko ukorenjena u marksizam. Istakao je kako, za razliku od marksizma, anarhizam ima jasan antietatistički stav od početka.

Prema njemu, problemi Jugoslavije bili su: a) unutrašnja organizacija društva i države, tj. odnos između centralizacije i decentralizacije, i b) klasično pitanje oblika države. Baveći se potonjom tačkom, koristio se delima Pjera-Žozefa Prudona i Aristotela. Tadićev odgovor na ovo bio je federalizam, sa njegovim načelom slobode. U središtu tog načela stajalo je uverenje da za manje kolektive mora biti rezervisano više slobode nego za veće.

Tadić je zaključio da je Prudonova teorija „radničke demokratije“ moguća jedino u decentralizovanom društvu. Prudon je razvio ideju mutualizma, tj. ideju pravde shvaćene kao uzajamnosti, razmene, sredine, balansiranja ili ravnoteže.[23] U „radničkoj demokratiji“ politika je posledica ekonomije.

Politička posledica mutualizma je federalizam. Politička federacija proizilazi iz industrijskog i zemljoradničkog udruživanja, zbog čega radnici nemaju potrebu za državom i trebalo bi da prihvate načelo konkurencije. U ovoj šemi konkurencija je izraz spontanosti društva, znak njegove dinamičnosti. Ona ne bi trebalo da bude uništena, već izbalansirana. „Moć decentralizacije“ počiva na svojini izmenjenoj prema načelu pravde (uzajamnosti), koja se suprotstavlja „državnoj moći monopola i koncentracije“ kapitala.[24]

U eseju naslovljenom „Birokratski socijalizam“, Gajo Petrović razlikuje tri koncepta socijalizma. Prvi vidi socijalizam kao društveni sistem koji negira kapitalizam. Uvezan sa ovim shvatanjem socijalizma je drugi koncept koji ga vidi kao pokret koji stvara socijalizam. Treći koncept se razlikuje od prethodna dva po tome što predstavlja teoriju koja ispituje mogućnosti napredovanja socijalizma. U tom smislu, on je teoretski dodatak prvog i drugog koncepta. „Birokratski socijalizam“ razume samo prvi koncept, a za Petrovića birokrata je „čovjek koji nezavisno od svojih ’subjektivnih’ uvjerenja i individualnih svojstava pripada onom društvenom sloju čija je ’objektivna’ društvena pozicija određena njegovim odnosom prema ’birou’.“[25] Petrović ističe da je birokratsko shvatanje socijalizma sistematizovano Staljinovom „kanonizacijom“ socijalizma kao „niže faze komunizma“, koji bi trebalo da nastane nakon perioda poznatog kao „diktatura proletarijata“. Ova „kanonizacija“ nam donosi sledeću ’šemu’:

kapitalizam → diktatura proletarijata → niža faza komunizma (socijalizam) → viša faza komunizma (puni komunizam)

Zametak ove ’šeme’ je postavljen u Marksovoj Kritici Gotskog programa, a kasnije su ga razvijali Lenjin i drugi. Petrović kritikuje ovu teoriju zbog izdvajanja diktature proletarijata kao perioda između kapitalizma i socijalizma:

„Diktatura proletarijata doista je diktatura proletarijata, samo ako ona već predstavlja početnu fazu socijalizma i komunizma. /…/ Ako se diktatura proletarijata shvati kao posebno prijelazni period koji nije ni kapitalizam ni socijalizam, ona se može tumačiti i kao period neograničenog teorora i nasilja.“[26]

Šta je suština komunizma? Petrović piše da je prema Marksu, komunizam „stvaranje praktičnog humanizma“. Za Petrovića, komunizam je tranziciono društvo između kapitalizma i humanizma. Komunizam je komunistički koliko i humanistički:

„Po Marxu komunizam je ’reintegracija ili povratak čovjeka u sebe’, ’ukidanje čovjekova samootuđenja’. A ukidanje otuđenja znači ’povratak čovjeka iz religije, porodice, države itd. u njegovo ljudsko, tj. društveno postojanje.’ Komunizam, dakle, nije samo jedna nova društveno ekonomska formacija, on je ukidanje primata ekonomske sfere i prisvajanje ljudskog života u njegovoj punini.“[27]

U svom predstavljanju ’komunizma’, on pominje Lasala koji je smatrao da je raspodela na osnovu „rada“ „pravedna“. To upoređuje sa stanovištima Marksa i Engelsa, koji su smatrali da načelo raspodele na osnovu izvršenog rada pripada buržoaskom društvu, u njegovoj potrazi da nametne univerzalnu meru različitim tipovima izvršenog rada, i tako uprkos formalnoj jednakosti predstavlja narušavanje prava i jednakosti. Štaviše, Petrović je savršeno svestan da će u prvoj fazi socijalističkog razvoja biti nemoguće ukinuti nepravdu koju predstavlja raspodela prema radu, ali veruje da će kasnije uslovi za prevazilaženje uskog buržoaskog prava i ostvarenje načela raspodele u skladu sa potrebama biti ostvareni.

U poređenju sa Tadićem i Petrovićem, koji su teorijski i filozofski kritikovali ’postojeće stanje stvari’ u Jugoslaviji, Veljko Cvjetičanin dotakao se konkretnih problema jugoslovenskog socijalizma. Jugoslovenska ekonomija je doživela postepeno usporavanje tokom 1960-ih i 1970-ih, što je dovelo do rasta svih oblika potrošnje i nezaposlenosti (ekonomija je morala da raste 9% na godišnjem nivou kako bi apsorbovala novu radnu snagu). Pritisci koje je ovo stvorilo na ekonomiju doveli su do rizika od sloma, naročito kada se uzme u obzir uloga koju je igrao dug. Kao odgovor na to, prihodi ostvareni od rada su opali, i preko 30% prihoda je obezbeđivano izvan radnog vremena. Sve to je vodilo većem društvenom raslojavanju; vladajuća srednja klasa koja je zauzimala položaje u administraciji društva se nalazila u usponu, dok je radnička klasa bila u opadanju. Situacija je bila još gora za seosko stanovništvo, koje je činilo 45% stanovništva.

Jaz između ekonomskih performansi i društvene stvarnosti izazvao je ideološku krizu. Od trenutka kada je komercijalizacija počela da pušta korenje, za jugoslovenski socijalizam bilo je sve teže i teže da vrši integrativnu ulogu koju je nekada vršio. Posledično urušavanje jugoslovenske socijalističke ideologije i identiteta omogućilo je pojavu nacionalizma u širećoj praznini koja se stvorila.

Praxis je polagao mnogo vere u samoupravljanje kao proces koji bi mogao da razvije socijalizam u Jugoslaviji, kao i u ostatku sveta. Ako se nakratko vratimo Praxisu 2, iz 1964, Mihailo Marković je napisao da:

„Istinsko samoupravljanje pretpostavlja postojanje dovoljnog broja racionalnih, socijalizovanih i humanih ličnosti koje shvataju celinu društvenog procesa, koje su svesne relativne povezanosti ličnih, grupnih i opštih interesa i koje se rukovode izvesnim idealima opšteljudskog značaja.“[28]

Štaviše, on tvrdi da nerazvijena društva ne poseduju takvu populaciju, zbog čega je potrebna revolucionarna elita koja bi (čak i silom) motivisala mase, kako bi osigurala „progres“. Ta ista elita bi trebalo da usmeri pažnju ka ostvarenju samoupravljanja i polako se samoukine. Ovde bi trebalo pomenuti da je i Svetozar Stojanović imao koncept ’etatističke klase’, u smislu vladajuće klase koja se suprotstavlja radničkoj klasi.[29] Ipak, u slučaju Jugoslavije, Stojanović nije imao problem da prizna kako „nema stvarnog dokaza da je kod nas započeo istorijski proces odumiranja države i prevazilaženja politike kao otuđene društvene moći kojom dominira profesionalna grupa“,[30] i nastavlja, „zaista je naivno verovati da će država odumreti dok vlada Partija“.*[31] Politička kriza 1960-ih i 1970-ih bila je ukorenjena u nemogućnosti radikalne „destaljinizacije“.

Praxis je takođe objavio kritiku ovog broja časopisa napisanu od strane Stipe Šuvara, viđenog hrvatskog političara, koja se pojavila u Praxisu 5 (1971). Šuvar je napisao da reforma Saveza komunista ne bi urodila plodom ako samoupravljanje ne funkcioniše kao proizvodni odnos.[32] Prema njemu, samoupravljanje je osvojilo umove, ali nije uspelo kao proizvodni odnos. Naravno, to je bila posledica ograničenosti samoupravljanja: nerazvijene materijalne baze, manjka samoupravnih struktura za radnike u proizvodnji i druge, neuspeha da se integrišu samoupravne ekonomske jedinice, tendencije ka vladavini elite umesto vladavini masa, i raskoraka između samoupravljanja u radnim organizacijama i u političkom sistemu:*[33]

„U našoj zemlji radnička klasa još uvek nema ekonomsku moć, ta moć pripada onim društvenim silama i društvenim slojevima, koji su – svojim načinom života, položajem u društvenoj podeli rada, udelom u podeli društvenog bogatstva – ne samo odvojeni od te klase, već joj često i objektivno suprotstavljeni.“[34]

Bilo je potrebno samo da Jugoslavija snažnije pogura samoupravljanje, i sistem bi ispravio sve svoje mane.

Savez komunista nije blagonaklono gledao na kritičke brojeve Praxisa objavljene 1971, naročito zbog političkih promena koje su se dešavale u pozadini – poput rasta nacionalizma. Nakon dugih filozofskih i političkih debata, medijskih napada i ’razgovora’ sa viđenim lokalnim liderima Saveza, Praxis je morao da odustane i prestane sa objavljivanjem. Ipak, zadržali su univerzitetske poslove, nisu bili krivično gonjeni, niti zatvarani. Prestali su da objavljuju časopis jer je Savez prestao da ga finansira – što je do tada činjeno iz javnih fondova.

RASPAD… SVEGA

Postoji manjak informacija o aktivnostima pojedinih članova Praxisa nakon što je prestalo objavljivanje. Znamo da je aprila 1981. Praxis International objavljen u Oksfordu. To je uglavnom bilo delo ’beogradske frakcije’, koju je podržao jedino Supek. Ostatak Praxisa – sa Kangrgom kao najglasnijim – nije se složio sa objavljivanjem časopisa istog ili sličnog imena, jer je to umanjilo šanse da Praxis u dogledno vreme ponovo bude objavljivan u Jugoslaviji.

’Jezgro ekipe’ Praxisa u Zagrebu se, nakon što je povučena finansijska podrška, uglavnom povuklo u svakodnevnicu i nastavilo sa univerzitetskim poslovima. Neki su nastavili da pišu za druge publikacije, ali ne onako kako su pisali za Praxis. Petrović i Supek su umrli 1993. Kangrga je ostao politički aktivan tokom 1990-ih. Feral Tribune je 1997. objavio knjigu njegovih eseja i novinskih kolumni naslovljenu Izvan povijesnog događanja: dokumenti jednog zbivanja, u kojoj otvoreno kritikuje autoritarni režim tadašnjeg predsednika Franje Tuđmana i njegove Hrvatske demokratske zajednice (HDZ). Feral Tribune je objavio i njegovu autobiografiju Šverceri sopstvenih života u kojoj iznosi priču o časopisu Praxis, ali i sopstvenu oštru kritiku jugoslovenske i ’postjugoslovenske’ (tj. hrvatske i srpske) političke elite, nacionalizma, i svojih bivših kolega i drugova. Naravno, poput svake autobiografije ova knjiga se mora uzeti sa ’zrnom soli’, jer se na trenutke pretvara u staračku govoranciju. U knjizi takođe izjavljuje da je bio zagovornik Socijalističke radničke partije (SRP), male stranke okupljene oko jugonostalgije, koju je predvodio Stipe Šuvar. Ipak, važno je naglasiti Praxisov avangardni status intelektualne sile koja je promovisala (neo)liberalizam Evropske Unije kao opoziciju hrvatskom nacionalizmu. Ovo naročito važi za drugu generaciju praksisovaca, sa autorima poput Žarka Puhovskog.

Za razliku od Kangrge, koji je ostao snažan kritičar, kako hrvatskog tako i srpskog nacionalizma, srpski članovi Praxisa otišli su u drugom pravcu.

Ljuba Tadić je bio jedan od osnivača Demokratske stranke (DS) decembra 1989; njegov sin Boris Tadić bio je predsednik Srbije (2004–2012). Zajedno sa Mićunovićem, drugim osnivačem DS-a, 3. febuara 1990. postavljen je za njenog predsednika. Drugu stranku, Demokratski centar, osnovao je 1996. Trivo Inđić je bio savetnik Saveznog ministra za obrazovanje i kulturu Savezne republike Jugoslavije[35] (1992–1994), i ambasador SR Jugoslavije u Španiji (2001–2004). Postao je politički savetnik srpskog predsednika Borisa Tadića 2004. Mihailo Marković bio je jedan od autora ozloglašenog Memoranduma SANU,[36] i jedan od glavnih zagovornika srpske nacionalističke politike Slobodana Miloševića. Svetozar Stojanović je služio kao specijalni savetnik bivšeg predsednika SR Jugoslavije, Dobrice Ćosića (1992–1993). Bio je jedan od glavnih kritičara Miloševićeve politike i učestvovao je u zbacivanju njegovog režima 2000. godine. Kasnije ga je predsednik Srbije Vojislav Koštunica postavio u Savet za inostrane poslove u Ministarstvu inostranih poslova Srbije.

Tužan, ali ne toliko neočekivan kraj ove priče.

Ipak, trebalo bi napomenuti da su iz beogradske grupe Praxis-a, Miladin Životić, Zagorka Golubović i Nebojša Popov tokom 90-ih aktivno učestvovali u anti-ratnom i antinacionalističkom pokretu, a Popov je nakon 2000. godine podržavao radničke borbe protiv privatizacije. Sve ovo, doduše, sa levo-liberalnih pozicija.

ZAVRŠNE REČI

I, „zašto je Praxis važan“?

Za mene su oni bili zaista važno otkriće tokom intelektualnog ’sazrevanja’, otkriće koje je otvorilo mnoga vrata. Svaki autor je imao jedinstvene diskusije i stil pisanja, ali svi su delili zajedničke karakteristike: intelektualnu ljubopitljivost, otvorenost, poštovanje i sposobnost da se ’slože da se ne slažu’. Pored toga, svi su bili autentični intelektualci koji nisu bili ograničeni na doprinos Praxisu, već su objavljivali i u brojnim drugim publikacijama, akademskim i neakademskim, napisali brojne knjige, i prevodili i priređivali najvažnije autore svog vremena. Oni su bili most između Istoka i Zapada, i održali su živim plamen intelektualnog života i diskusije. Plamen koji je odavno ugašen, i na čije mesto su došli mediokriteti. Takođe su izneli sopstvenu, ’levu’, kritiku Jugoslavije, što je neverovano važno.

Ipak, poput svih nas, patili su od raznih kontradiktornosti i problema.

Pre svega, ograničili su se na apstraktnu kritiku i akademsku aktivnost. Uprkos Stojanovićevom pozivu da „primene svoju teoriju u praksi“, Praxis se 1968. svrstao uz Savez komunista kako bi obezbedio svoje postojanje, i ovaj strah za sopstvenu egzistenciju ih je udaljio od šireg političkog angažmana. Ovo je delimično bilo posledica toga što su sebe posmatrali kao ’socijalističku inteligenciju’, i nisu videli potencijal za promenu bez takve vrste svog uključivanja – kao ’inteligencije’, kao elite. Zbog čega su pazili da ne ugroze sopstveni društveni položaj.

Pored toga, mada su njihove kritike bile „trn u oku“ mnogim jugoslovenskim političarima i samom Savezu komunista, bili su zaista zastareli i plitki na nivou marksizma-humanizma. Nemam nameru da se ovde upuštam u – uglavnom precenjene i beskorisne – diskusije marksističke akademije, strukturalizma protiv humanizma, ali želim da uporedim radove Praxisa sa radovima poznatijih marksista-humanista poput Raje Dunajevskaje i S.L.R. Džejmsa. Dok je Praxis kritikovao Jugoslaviju kao ’etatistički i birokratski socijalizam’, sledeći teorije koje je razvio Bruno Rici, radovi Raje Dunajevskaje, razvijeni u slično vreme, išli su dublje i utabali put za daleko rigorozniju i marksističkiju kritiku. Ponovo, bitnija od toga kojoj se teorijskoj interpretaciji Sovjetskog Saveza i Jugoslavije priklanjate je činjenica da njihova analiza nije išla daleko kao druge analize tog perioda, i da je ostala verna ekonomskim i političkim koordinatama radničkog samoupravljanja koje su razvili Edvard Kardelj i Boris Kidrič nakon ’razlaza Tito–Staljin’. Naravno, Praxis je bio svestan radova Dunajevskaje i Džejmsa, sa kojima su bili u prepisci i razmenjivali knjige, a Dunajevskaja je i pisala za Praxis. Štaviše, ona je sa Markovićem čak razvila neku vrstu prijateljstva, koje se okončalo njegovim nacionalističkim zaokretom.

Njihova teorijski ograničena i plitka kritika Jugoslavije, koja je zagovarala slična rešenja sa različitih stanovišta, bila je objavljivana u Praxisu. Ovo je uključivalo poziv na višepartijski sistem i političku liberalizaciju, kao i produbljivanje radničke vlasti unutar sistema samoupravljanja. Ipak, nikada nisu dovodili u pitanje prirodu samoupravljanja, niti prirodu jugoslovenske ekonomije koju su karakterisali tržišni odnosi i razmena vrednosti.

Njihovi pozivi na višestranački sistem bili su proizvod njihovih ograničenja, tj. toga što su bili ’socijalistički intelektualci’. Bili su univerzitetski profesori, i većina je imala duboku i dugotrajnu zainteresovanost za nemački klasični idealizam. Ova fascinacija filozofima poput Hegela dovela ih je u marksističko-humanistički tabor, ali takođe pomaže da se objasne njihova teorijska ograničenja, mere koje su zagovarali, kao i naglasak koji su stavljali na pojedinca umesto na društvenu klasu. Ili, Stojanovićevim rečima: „U žiži marksističkog humanizma leži ne čovek uopšte (realistička i kolektivistička deformacija marksizma) nego pojedinac /…/.“[37]

Ova ograničenja su oblikovala njihove političke živote tokom turbulentnih 1990-ih. Kako su bili protivnici nacionalizma, većina se pridružila (neo)liberalnom taboru, neki su ostali verni levici u vidu modernizovane zapadnoevropske socijaldemokratije, dok su neki prigrlili nacionalizam svojih novih država iz straha od ’nacionalizma drugih’. Ishod koji je neverovatno tragičan kada se uzme u obzir da su bili levi intelektualci u ’socijalističkoj’ zemlji koji su težili da se uhvate u koštac sa aktuelnim pitanjima. Oni obezbeđuju važan uvid u intelektualne i političke diskusije svog doba.

Praxis je bio pokušaj ’nepoštedne kritike’, kritike koja je uništena sopstvenim ograničenjima.

 

[1] Komunistička partija Jugoslavije je na VI kongresu, održanom 1952, promenila ime u Savez komunista Jugoslavije. Do preimenovanja je došlo zbog novog narativa o radničkom samoupravljanju i naglašavanju odumiranja države.

[2] ’Crni talas’ je krovni termin za jugoslovenske filmove nastale tokom kasnih ’60-ih i ranih ’70-ih, koje je karakterisao crni humor i kritika Jugoslavije. Za one koji bi o tome želeli da saznaju više, preporučio bih knjigu Surfing the Black: Yugoslav Black Wave Cinema and Its Transgressive Moments, Gala Kirna, Dubravke Sekulić i Žige Testena (Jan van Eyck Akademie, 2011).

[3] Jugoslovenski punk i new wave bili su poznati po kritici Jugoslavije. Na primer, Paraf je napravio pesmu ’Goli otok’, naslovljenu po jugoslovenskom gulagu za staljiniste, kao i pesme u kojima je ismevao jugoslovenske slogane i policiju, dok je U.B.R. napravio pesmu ’Revolucija je kurba’ sa stihovima: „Revolucija je kurba / Diktatura proletarijata je laž in utopija“.

[4] https://www.memoryoftheworld.org

[5] Milan Kangrga, Šverceri vlastitog života: Refleksije o hrvatskoj političkoj kulturi i duhovnosti (Split: Kultura & Rasvjeta, 2002), 31.

[6] „Čemu Praxis?“ Praxis 1, 1964,  4.

[7] Ibid. 5.

[8] Gajo Petrović, Praksa/Istina (Zagreb: Kulturno-prosvjetni sabor Hrvatske “Kulturni radnik”, 1986), 33. [Za navode obeležene zvezdicom nisu nađeni izvorni tekstovi, već su prevedeni sa engleskog jezika – prim.prev.]

[9] Kangrga 86.

[10] Luka Bogdanić, „Čemu Praxis? Ili o historijskom porijeklu i mjestu Praxisa”, u: Aspekti praxisa i refleksije: Uz 50. obljetnicu, ur: Borislav Mikulić i Mislav Žitko. (Zagreb : Filozofski fakultet u Zagrebu, 2015),  str. 26.

[11] Kangrga 347.

[12] Ibid. 349-50.

[13] Ibid. 350.

[14] Bogdanović 31.

[15] Videti Fredy Perlman “Birth of a Revolutionary Movement in Yugoslavia” (prevod objavljen u ovom broju Antipolitike).

[16] Hrvoje Klasić. Jugoslavija i svijet 1968. (Zagreb : Ljevak, 2012), 123.

[17] Ibid.

[18] Kangrga 142.

[19] Klasić 208.

[20] Zapravo, Praxis je 1968. najpre objavio dvobroj u kojem su sabrani dokumenti pobune iz te godine, ali nakon što su „dobili po prstima“, usledilo je povlačenje i distanciranje od iste.

[21]  Pokret nesvrstanih je naziv za grupu država koje su se usprotivile blokovskoj podeli sveta tokom Hladnog rata. Pokret je oformljen 1961. u Beogradu, i Jugoslavija je imala vodeću ulogu u njegovom stvaranju i politici.

[22] Rudi Supek. “Protuvuriječnosti i nedorečenosti jugoslavenskog samoupravnog socijalizma”; Praxis 3-4 (1971): 350.

[23] Ljubomir Tadić. “Radnička klasa i država“; Praxis 3-4  (1971): 449.

[24] Ibid.

[25] Gajo Petrović. “Birokratski socijalizam”; Praxis 3-4 (1971): 487.

[26] Ibid. 484.

[27] Ibid. 485.

[28] Mihailo Marković. “Socijalizam i samoupravljanje”; Praxis 2 (1964): 172.

[29] Marcel Van der Linden. Western Marxism and the Soviet Union. (Leiden-Boston : Brill, 2007), 202.

[30] Stojanović, Svetozar. “Od Postrevolucionarne diktature ka socijalističkoj demokratiji.” Praxis 3-4 (1972): 385.

[31] Ibid. 386.

[32] Stipe Šuvar. “Tri riječi o ‘Trenutku jugoslavenskog socijalizma’” Praxis 5 (1971): 678.

[33] Ibid. 679.

[34] Ibid. 680.

[35] Savezna republika Jugoslavija je ime koje su Srbija i Crna Gora koristile posle raspada socijalističke Jugoslavije. Država je kasnije preimenovana u Srbija i Crna Gora.

[36] Memorandum Srpske akademija nauka i umetnosti je nacrt dokumenta koji je napisao šesnaestočlani komitet SANU između 1985. i 1986. Dokument protestuje protiv decentralizacije koja je vodila dezintegraciji Jugoslavije i diskriminaciji Srba u novom jugoslovenskom ustavu. U Memorandumu se takođe tvrdi da je razvoj Srbije potkopavan od strane drugih delova Jugoslavije. Ovaj dokument je denunciran zbog svog nacionalizma, i mnogi autori i istraživači ga vide kao ključni trenutak u raspadu Jugoslavije.

[37] Svetozar Stojanović, „Sloboda i demokratija u socijalizmu“, Praxis 2 (1964), str. 204.

Share this post: on Twitter on Facebook on Google+