20.10.2014. Budući premijer u Ministarstvu odbrane
Bosonogi bataljon, izlaganje sa Mediteranskog/Balkanskog anarhističkog okupljanja, Atina-Solun-Hanija, 9-18.10.2015
Ovaj rad je prvi put predstavljen na Petom Antimilitarističkom skupu, organizovanom od strane Bosonogog bataljona 4-5. septembra 2015. u Janjini, u Grčkoj. Naknadno je dopunjen i osvrtom na period neposredno nakon izbora od 20. septembra 2015.
***
Nastavak Države
Činjenica je da pitanje antimilitarizma nije uvek glavna stavka u programu antiautoritarnog pokreta i njegovih struktura. U Grčkoj je tako godinama, a pogotovo danas. Ukupan broj društvenih i klasnih borbi u očitom je padu. Bez obzira na dragoceno nasleđe koje su nam ostavile skorašnje borbe, one nisu uspele da prevaziđu unutrašnja i spoljašnja ograničenja i tako zaustave sve žustrije urušavanje naše klase. Kapitalističko restrukturiranje nastavlja da divlja našim životima, slabeći našu poziciju na polju društvene borbe i smanjujući prostor za zajedničku akciju i stav.
Možda bi upravo u takvim kritičnim trenucima, kada se usled globalnog kapitalističkog nadmetanja rat čini sve bližom stvarnošću koja se jednostavno ne može ‘strpati pod tepih’, antimilitarizmom trebalo da se pozabavimo na mnogo ozbiljniji i artikulisaniji način. Uopštene izjave kojima se levica tradicionalno služi na temu antimilitarizma (npr. protivljenje NATO-u ili američkoj spoljnoj politici) uspele su da daju izvestan ‘antiimperijalistički’, borbeni karakter njihovim zagovornicima i prikrile pravu prirodu militarizma i načina na koji se on utkao u našu svakodnevnicu, u našu stambenu četvrt, u strukture ‘naše vlastite’ države. Postoji opšta tendencija da se na fašizam, nacionalizam i rasizam gleda kao na preterana odstupanja (od inače ‘demokratske’ evropske norme) i društveno-istorijske elemente isključivo određenih istorijskih perioda ili država, kao što je slučaj sa Nemačkom iz doba Drugog svetskog rata. Takođe, militarizam kao da se uzima za fenomen koji se javlja samo pod dalekim diktatorskim režimima (gde se vođe odevaju u vojne uniforme, a ulicama gaze tenkovi) ili u ‘nesvakidašnjim’ poglavljima savremene grčke istorije (npr. vojna hunta 1967-1974). U svakom slučaju, analiza militarizma koja se ne bavi ni Severnom Korejom ni vojnom huntom iz 1967, već svoju pažnju usmerava na Grčku iz 2015. pod vlašću Sirize nije ‘najvrelija’ tema, iako nas je Roza Luksemburg pre gotovo sto godina učila kako ‘militarizam u oba svoja oblika – i kao rat i kao mir pod oružjem – predstavlja zakonito čeljade, logičan ishod kapitalizma’. Opet, nadamo se da ćemo putem pokušaja kao što je ovaj razotkriti genetsku vezu između militarizma i države.