Clandestina, novembar 2015, Solun.

1. rat kao spektakl unutar buržoaskog subjekta

Bojno polje je postalo masovni spektakl decenijama pre otkrića fotografije. Sa Napoleonovim ratovima, granica između činjenja smrtonosnog nasilja i njegovog posmatranja je postala maglovita. Napoleon je shvatio da je u ratu propagandni uspeh važniji od pobede u pravom vojnom sukobu. Napoleonove operacije su morale da se slave kao pobedonosne, čak i ako nisu mogle da budu dobijene na tehničkom vojnom nivou. Morale su da budu opisane do detalja, a ti veličanstveni narativi o vođenju bitaka su morali da se razglase što je više moguće. On je bio prvi vođa koji je „izveštavanje iz rata uživo“ učinio presudnim za formiranje subjekta Zapadnog građanina „u mirnom svetu“, u onoj meri u kojoj ono to još uvek jeste.

Ratne vojne operacije su odavno postale predmet masovne industrije i obični posmatrači, poput slikara ili pisaca, ih ne mogu predstaviti u potpunosti. Sada kada su armije na raspolaganju imale tehnologije masovnog uništenja bila je neophodna čitava paleta izveštaja, komentara i opisa, kao i znanje o fazama taktičkih i praktičnih priprema, kako bi javnost gladna vesti dobila prikaz „čitave bitke“ u Novinama.
Tokom 19. veka je sam rat počeo da se prilagođava zahtevima daljinski kontrolisane mašte svojih potrošača. Sada je svako mogao da ima mišljenje o tome kako bi bilo najbolje izvesti operaciju, kako bi trebalo tumačiti njenu taktiku, kako bi bitku trebalo proceniti ili ponoviti uz izbegavanje ranijih neuspeha. Rat se ubrzo udobno smestio u svakodnevni život potrošača u buržoaskim Državama.

Kao prirodni zakon globalne ravnoteže moći, pravi rat će uskoro čak početi da deluje banalno.

Ovaj osećaj odvojenosti „mira kod kuće“ od „rata u tuđini“ (ili „rata negde drugde“) je izražen u najbinarnijim suprotstavljenostima značenja u spektakularnim industrijama 20. veka. Oprečni žanrovi „vesti“ i „zabave“ su simbolični za ovu dijalektiku – njihovo stapanje u današnju „infozabavu“ (infotainment) izvodi njihovu komplementarnost do njenog logičnog zaključka.

2. „prava stvar“

Od vremena Napoleona, Rat i Spektakl su rasli ruku pod ruku. Zajedno seju seme savremenog života.

Krajem 19. veka film je još uvek bio drugorazredna atrakcija, zajedno sa bezglavim telom, bradatom ženom i putujućim cirkusom. Njegov status se promenio sa Špansko-američkim ratom na Kubi. Vitagraph je predstavio nešto što je zvao „dokumentom sa bojnog polja“. To je zapravo bio kratak film snimljen u studiju, nazvan Tearing Down the Spanish Flag (1898), u kojem snage SAD zauzimaju zgradu vlade u Havani i ponosno podižu američku zastavu.

Za ovim uspehom je usledilo još takvih „dokumentaraca“, sa čitavim pomorskim bitkama koje su se odigravale u kadama. Broj gledalaca se dramatično povećao, kao i zahtev za više „ratnih dokumentaraca“. Kada su 1910. u Meksiku izbili revolucija i rat, nekoliko kompanija iz SAD je kontaktiralo obe zaraćene strane pitajući ih za „ekskluzivne snimke“. Prema urbanoj legendi koja je kružila Sjedinjenim Državama, potvrđujući postojanje ugovora između Panča Vilje i Grifitove Mutual Company, Vilja je vodio bitke u skladu sa instrukcijama filmskog reditelja. Ne postoje izvori koji potvrđuju da se njegov ugovor bilo kako razlikovao od ugovora njegovog protivnika, generala Viktorijana Huerte, ali pretvaranje revolucionara Vilje u karikaturu je bilo od suštinske važnosti za američki kapitalizam: „Napravićemo od tebe zvezdu, ali samo na način koji služi našim interesima.“

U svakom slučaju, gledaocima su scene snimane uživo na bojnim poljima uskoro postale previše dosadne. Filmska industrija je postavila sebi jednostavno pitanje: Zašto snimati stvarnost kada je zapravo možemo konstruisati? Gledaoci bi i dalje morali da veruju kako gledaju „pravu stvar“. I zaista, ove polufiktivne, fabrikovane filmske novosti (newsreel) iz Meksika postale su najpopularniji filmovi svog vremena.

3. rekonstruisanje prošlosti, građenje budućnosti

Filmski reditelj D.V. Grifit (D.W. Griffith) je 1915. pomerio ovu ideju da fikcija može „pomoći u stvaranju stvarnosti“ korak dalje. Zapravo je uspeo da fiktivno „dokumentuje“ prošlost na način koji će direktno uticati na budućnost.

Njegovo Rađanje nacije priča priču o prvom Kju Kluks Klanu kroz panoramske scene bitaka Američkog građanskog rata. Film je snimljen i prikazivan u vreme surovog klasnog rata – protiv crnaca, imigranata, radnika, proleterskih žena i dece. Došlo je do široko rasprostranjenih protesta i nemira Afroamerikanaca protiv prikazivanja Rađanja nacije u Bostonu, Filadelfiji i drugim većim gradovima, dok su se hiljade belih Bostonaca sjatile da pogledaju film.

Rađanje nacije ne samo da je opravdavalo masovna ubistva koja je prvi Kju Kluks Klan (1865-1874) počinio, već je svesno doprineo osnivanju drugog Kju Kluks Klana tokom 1920-ih. Upečatljivi prizori krstova koji gore i armija vitezova u šiljatim kapuljačama nikada nisu postojali u prošlosti, ali su osmišljeni kao efikasno oruđe rasizma kod kuće i ekspanzionističkih ratova u tuđini.

U ovom slučaju, onda, filmski narativ nije samo zamaskirao fikciju kao „objektivnu istorijsku dokumentaciju“, već je pomogao da se zamišljena budućnost pretvori u postojeću stvarnost.

Grifitov ogroman propagandni talenat su cenili britanski Ratni kabinet i francuska vlada, kada je SAD morao da ubedi svoje stanovništvo da pokaže entuzijazam za ulazak u Prvi svetski rat. Njegov Hearts of the World (1918), snimljen u Evropi i Los Anđelesu i montiran zajedno sa snimcima iz arhive filmskih novosti, zamenio je ratne filmove čiji su statični snimci mrtvih tela u blatnjavim rovovima do tada već postali zamorni, histeričnom brutalnošću (neprijatelja), vojnim heroizmom (saveznika) i akcijom od koje zastaje dah.

4. udaljenost kao pospešivač ubistva

U svojoj knjizi Men Against Fire, objavljenoj 1947, visoko odlikovani američki general S.L.A. Maršal (S.L.A. Marshall) više-manje tvrdi da tokom ljudske istorije najveći deo vojnika nije pokušavao da ubije u borbi, čak ni kako bi spasao sopstveni život. Do tog zaključka je došao na osnovu sopstvenog istraživanja borbene efikasnosti pešadije u Drugom svetskom ratu, kao i pisanih izvora iz Napoleonovih ratova i Američkog građanskog rata. Naveo je da je u Drugom svetskom ratu manje od četvrtine trupa SAD-a zapravo pucalo na neprijatelja sa namerom da ubije, čak i kada su se nalazile pod direktnom pretnjom. „Procena od 25 odsto“, čitamo u njegovom šestom poglavlju, „važi čak i za dobro obučene i iskusne trupe […] Ovi ljudi [75% trupa] mogu se suočiti sa opasnošću, ali se neće boriti.“

Mada su drugi vojni istoričari žestoko kritikovali Maršalovu teoriju o „stopi paljbe“ kao uvredljivu za pešadijske jedinice iz Drugog svetskog rata, Armija Sjedinjenih Država je nastavila da koristi njegove usluge operacionog analitičara do kraja njegovog života, radi poboljšanja stope smrti…

Poručnik Dejv Grosman (Dave Grossman) u svojoj knjizi iz 1996. godine, On Killing: The Psychological Cost of Learning to Kill in War and Society, koristi nalaze iz Korejskog rata 1950–51, u kojem 55% vojnika nije bilo voljno da puca u borbi kako bi ubilo, i iz Vijetnamskog rata, do kada je taj broj pao na 5%. Prema Grosmanu, ovo ne znači da je 95% vojnika koji jesu pucali tokom borbi u Vijetnamskom ratu ciljalo u nekoga određenog, pošto je za svaki pogodak bilo ispaljeno 52.000 pucnjeva, što ukazuje da je većina pucnjave bila čisto „poziranje“.

Zapravo, magični činilac koji je povećao ubistvenu efikasnost vojnih operacija bila je udaljenost. Stopa smrti u borbi od napada artiljerije i aviona je nemerljivo veća nego među pešadincima sa puškama. Udaljenost smanjuje realnost smrti pretvarajući je u šeme, grafikone i simbole.

Emotivna udaljenost će naoružanom pojedincu dozvoliti da mnogo lakše ubije sa bliske udaljenosti. Neprijatelj je dehumanizovan u očima vojnika (vojnim treningom i propagandom, uz pomoć konzumiranja droge), zbog čega se prema neprijatelju ophodi kao prema običnoj stvari ili kao prema inferiornom obliku života (a naša kultura definitivno podučava da je gašenje inferiornih oblika života savršeno opravdano). U operaciji Pustinjska oluja „noćni vizir“ je učinio da vođenje rata pruža osećaj igranja video igre na Nintendu.

Sa tehnologijom dronova ova udaljenost između oružja i cilja modernog ratovanja je sada višestruko uvećana, pritom uključujući udaljenost između rukovaoca oružjem i oružja: dron može biti udaljen nekoliko hiljada milja od osobe koja ga kontroliše. Rukovalac drona se ne nalazi ni na kakvom „bojnom polju“, nema reciprociteta u direktnoj neprijateljskoj pretnji ili nasilju koje rukovalac nanosi.

S obzirom da samo Armija Sjedinjenih Država poseduje preko 6.000 dronova različitih vrsta, a da taj broj raste dok čitate ovaj tekst, oni čine važan deo vojnih operacija širom sveta i predstavljaju simbol današnjeg ratovanja. Do sada su dronovi lovci-ubice korišćeni u Avganistanu, ali i u Somaliji, Jemenu i Pakistanu. Armija Sjedinjenih Država i njeni teoretičari opravdavaju ratovanje dronovima kao „humanitarno“ i „ratovanje bez rizika“. To verovatno znači „bez rizika za rukovaoce dronovima“. Pitanje koje se sve više nameće srednjoj klasi u mirnim regionima Zapada je, rečima Gregoara Šamajua (Grégoire Chamayou) (u njegovoj Drone Theory): „Koje će biti posledice postajanja podanicima države dronova za stanovništvo same države?“

U svetu neprestanog ratovanja postalo je nemoguće razlikovati zaraćene strane. „Neprijatelji“, „zone sukoba“, „potencijalne pretnje“, pa prema tome i „mete“, neprestano se izmišljaju iznova. Tako da „primenjeni“ odgovor na ovo pitanje ne leži u nekoj udaljenoj budućnosti.

5. ratne igre i bitke na ekranu

Iz kokpita F-16 koji leti na 5.000 metara visine ne možeš videti, niti namirisati, niti te može poprskati krv „kolateralne štete“. Čulna realnost rata je uklonjena, očišćena sa „produktivne“ aktivnosti ratnika, kao i iz jezika NATO izveštaja o navodnim „greškama“.

Massimo De Angelis i Silvia Federici
”The War in Yugoslavia. On whom the Bombs are Falling?“
http://www.midnightnotes.org/pamphlet_yugo.html

Video igre za virtualnu vojnu obuku poput „Full Spectrum Warror“, koje dizajniraju timovi univerzitetskih naučnika, programera industrije video igara i vojnih savetnika, pretvaraju rat u lakomislenu trivijalnost. Njihova funkcija je da konstruišu novo psihosocijalno stanje u kojem neprekidna pripremljenost za rat postaje prihvaćeni deo svakodnevnog ponašanja normalnog pojedinca.

Tehnika je jednostavna. Tipičan sadržaj čitavih univerzuma rata u MMO (Massively Multiplayer Online) igrama povezuje trivijalnost ratne forme sa „prirodnom ekspanzivnošću“ kapitalizma i vrednostima agresije u cilju preživljavanja i rasne nejednakosti. Militarizacija i ubilačka ekspanzija, minijaturizovane i pretvorene u bezopasno, obujmljujuće svakodnevno iskustvo ispunjeno akcijom postaju komodifikovana zabava – zabava koja decu vodi kroz proces učenja da se prema životu (potencijalno, u lošem psihosocjalnom trenutku, i prema sopstvenom životu…) odnose kao prema nečemu što je vredno samo nipodaštavanja i prezira.

Granica između stvarnosti i reprezantacije u ratu, kao i između pedagoških prizora koji promovišu ubistvo i opisno-informativnih prizora ubistva, je postala maglovita. Samo njeno postojanje je dovedeno u pitanje (ovog puta ne samo u bivšoj postmodernoj teoriji). Slučaj ruskog vojnika koji je na Instagram postavio selfije sa nepoznatog mesta tokom vojnog sukoba oko kontrole nad Istočnom Ukrajinom u julu 2014, čime je otkrio sopstvenu lokaciju, možda je malo smešan. Ipak, slučaj ISIL-ovog dobrovoljca koji je na twiter nalog postavio fotografiju svog sedmogodišnjeg sina koji drži glavu ISIL-ove žrtve, svakako nije.

6. privatne trupe, privatno oružje

Prema knjizi Pitera Singera (Peter Singer), Corporate Warriors: The Rise of Privatized Military Industry (2003), usluge privatnih preduzimača (PMF – private military firms; privatne vojne firme) su tokom 1990-ih korišćene u preko 50 zemalja, na svim kontinentima osim na Antarktiku i bilo je 50 pripadnika vojske na jednog preduzimača. Do 2004. odnos je bio deset prema jedan. Broj preduzimača je dostigao vrhunac u Iraku, gde je 2006. procenjeno da barem 100.000 njih radi direktno za Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Država.

Neki zvaničnici UN-a ukazuju na „teškoće pri razdvajanju privatnih od javnih trupa“, što znači da zakonski postupci protiv ne-državnih preduzimača poput PMF-ova ne moraju nužno da terete državu koja ih unajmljuje za obezbeđenje i borbu. Trenutno ne postoji pravni okvir koji se primenjuje na ove firme. Korisni propratni efekat PMF-ova za Amerikance je relativno smanjenje pritiska organizovanog kriminala kod kuće, pošto se mnogo ubilačkih aktivnosti sada „izvozi“. Takođe, važno praktično znanje oko ubijanja koje su okupacione snage stekle u Iraku se donosi kući i deli sa policijom Sjedinjenih Država.

Ratna industrija je jedan od najmoćnijih i najdinamičnijih sektora globalne ekonomije. Prema izveštajima Stokholmskog međunarodnog instituta za mirovna istraživanja (SIPRI), tokom prethodnih pet godina, godina takozvane „globalne krize“, globalna trgovina oružjem se povećala za 16%, sa Sjedinjenim Državama koje su ostale najveća izvoznička sila: njihov deo od 31% tržišta je zabeležio porast od 23% između 2010. i 2014. godine, u poređenju sa prethodnim petogodišnjim periodom. Rusija, koja drži 27% globalnog izvoza oružja, je doživela porast od 37% u svom delu. Procenjeno je da svake godine svetska potrošnja na vojsku ukupno iznosi preko 1,5 triliona dolara. Najveći deo ovog biznisa predstavlja prodaja streljačkog naoružanja zemljama „u razvoju“.

Prema Rojtersovom izveštaju, u Sjedinjenim Državama je 2007. bilo 90 pištolja na 100 ljudi. Washington Post je 5. oktobra 2015. objavio kako „u Sjedinjenim Državama sada ima više pištolja nego ljudi“.

U ovom trenutku približno jedan komad vatrenog oružja dolazi na svakih sedam ljudi na planeti.

7. novac je domovina rata

Prosvetiteljski mit prema kojem je moderni sistem robne proizvodnje proistekao iz „civilizatorskog procesa“ (Norbert Elias) kao proizvod mirne trgovine i razvoja, buržoaske industrije, naučničke radoznalosti, pronalazaka koji su poboljšali životni standard i smelih otkrića, nasuprot okrutnoj kulturi takozvanog Srednjeg veka se pokazao kao izdržljiv. Kao nosilac svih ovih divnih stvari imenovan je moderni „autonomni subjekt“, koji se navodno oslobodio feudalno-zemljoradničkih veza u korist „slobode pojedinca“. Kakva je onda šteta što oblik proizvodnje koji je iznikao iz ovog mnoštva čistih vrlina i progresa odlikuju masovno siromaštvo, globalna pauperizacija, svetski ratovi, krize i uništenja.

Robert Kurz, The „Big Bang“ of Modernity

Da li je moderni rat rođen iz uslova koje je nametnulo kapitalističko tržište ili je upotreba topova, inovativnog vatrenog oružja i ranih modernih privatnih armija zapravo intenzivirala apstraktne tržišne odnose i nametnula ekspanziju kapitalizma? Na ovo pitanje je teško odgovoriti. U svakom slučaju, ako rat i tržište danas nisu jedno te isto, PMF-ovi i globalna trgovina oružjem su tek dve od mnogobrojnih veza koje postoje među njima. Ljudi koji prave našu odeću, naše igračke, ambalažu, građevinski materijal, koji šalju našu poštu i popravljaju naše računare, rade u fabrikama koje su izgrađene i organizovane po uzoru na vojni model. Uslovi klasičnog ropstva u Africi, Kini, Jugoistočnoj Aziji, Latinskoj Americi, kao i automatizovana radna mesta poput amazon.com, služe se uvidima i formalnim principima vojske. Ovo izgleda kao metaforična veza između menadžmenta velikih kompanija i principa vojne organizacije, pa ipak ona se pruža daleko preko granica metafore.

Počevši od prvih engleskih, a potom i francuskih i nizozemskih kolonijalnih kompanija u 16. veku, kojima su Kralj i Država kod kuće izdali dozvolu da imaju sopstvene armije u inostranstvu, ekspanzija tržišta u cilju „razvoja i preduzetništva“ je uvek bila povezana sa vojnim operacijama i kolonijalnom pljačkom.

Takođe, u smislu „sadržaja“ proizvodnje, osnovni stub „teškog“ dela hemijske industrije u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama tokom 19. veka bila je modernizacija rata. Razvijanje smrtonosnih gasova, oružja i municije takođe je doprinelo napredovanju masovnog agrobiznisa i tehnologije proizvodnje energije, koje su zauzvrat uspele da odrede globalne cene i stave pod svoju kontrolu veliki deo proizvodnje, kvaliteta i distribucije goriva i osnovnih prehrambenih namirnica, kao i da stvore desetine hiljada robnih proizvoda za široku potrošnju.

Velike kompanije koje proizvode parfeme, sapune i lekove su uvek nudile da svoje inovacije stave u službu oružja masovnog uništenja. Ono što je tokom velikog dela 20. veka činilo vojno-industrijsko-medijski kompleks jeste mreža preduzimača koji obezbeđuju vojno osoblje, oružje, bezbednosne usluge, informacije i individualne proizvode za široko tržište. Ona ima sopstvene zakonske mere zaštite i poslovne standarde i dovoljno je moćna da kontroliše i usmeri veliki deo naučnog istraživanja širom sveta ka sopstvenim tehnološko-naučnim interesima.

Uzmimo primer DuPonta, „jedne od najuspešnijih naučnih i inženjerskih kompanija na svetu“, kako sama sebe naziva. Sa preko 150 objekata za istraživanje i razvoj u Kini, Brazilu, Indiji, Nemačkoj i Švajcarskoj, DuPont ulaže u proseku dve milijarde dolara godišnje u širok spektar tehnologija za tržišta uključujući agrikulturu i prehranu (GMO seme i dr.), genetske karakteristike, biogoriva, automobilsku industriju, građevinu, elektroniku, hemikalije i industrijske materijale. Kompanija je počela 1802. kao proizvođač baruta, postavši najveći snabdevač vojske Sjedinjenih Država u Američkom građanskom ratu. Uskoro se prebacila na proizvodnju dinamita (zagovarajući pritom njegovu upotrebu u zemljoradnji), kupila deonice General Motorsa i, kao pronalazač i proizvođač najlona, dobila najveći deo ugovora za proizvodnju padobrana, vreća za barut i guma tokom Drugog svetskog rata, i odigrala glavnu ulogu u projektovanju i radu postrojenja za proizvodnju plutonijuma Hanford. Panciri za policiju i vojsku, koje je razvila tokom 1960-ih, koriste se i danas.

Zanimljive priče iz razdoblja od 19. do 21. veka koje pokazuju veze između ratnog profita i proizvodnje potrošačke robe tokom „mirnodopskih perioda“ mogu se ispričati za brojne kompanije, čak i prilikom brze analize bilo kog imena sa Forbsove liste moćnih igrača. Prošlost i trenutno poslovanje offshore i multinacionalnih kompanija, od IBM preko Unilevera, Bayera, Syngenta i Monsanta, do ICBC, Exxon Mobila, General Electrica, JPMorgan Chasea, Wells Farga, Royal Dutch Shella, HSBC, Samsunga, Allianza, Daimlera, AXA Groupa, Nestlea, Mitsubishija, Googlea… pletu dugačku mrežu masovne eksploatacije, neprestanih krugova prvobitnih akumulacija i ciljanog masovnog uništenja širom planete.
Od poslednje četvrtine 20. veka, ovi ekonomski aranžmani se vezuju za materijalnu proizvodnju čak i bez pribegavanja izgovorima poput ujednačenosti između „cene“ i „rada“, već kroz odnose eksploatacije i rata. Njih podržavaju veoma stvarni, ali naizgled virtualni i apstraktni sistemi banaka i finansijskih kompanija – koji zapravo trguju virtualnom, apstraktnom robom, magično bezvremenom (pošto svoju moć projektuje u daleku budućnost), zvanom monetarna vrednost.

Najtragikomičniji aspekt odnosa između rata i ekonomije ostaje misteriozna simbioza politike novca koja je oslobođena ideologije i smrti u ime nacije. Dobar primer je Grk-Rus Bazil Zaharov (Basil Zacharoff) (1849-1936), jedan od najbogatijih ljudi svog vremena. Na vrhuncu svoje karijere kriminalca svetske klase, Zaharov je trgovao oružjem, posedovao novine, banku i novinsku agenciju. Tokom Prvog svetskog rata je dao sve od sebe da ubrza ulazak Britanije u rat (prodajući u isto vreme napredno oružje Britancima, Nemcima i Francuzima)… Njegov posao je bio da učini da novac i smrt cirkulišu što je šire, što je stabilnije i što je brže moguće. Istovremeno je radio kao dvostruki agent za obe strane. Umro je odlikovan titulom viteza u Britaniji, visokim ordenom Legije časti u Francuskoj i Krstom spasa u Grčkoj, nakon što je poslovao sa svim pomenutim zemljama. Sada se zvanično pamti kao veliki dobročinitelj, koji je pomogao Pasterov institut, obezbedio fondove za pomoć žrtvama Korintskog zemljotresa u Grčkoj i sponzorisao katedre za studije književnosti na Oksfordu i Sorboni.

8. slagalica antiimperijalizma na Bliskom Istoku

Tokom Prvog svetskog rata, ozloglašeni Lorens od Arabije, agent Britanske imperije, izumeo je i primenio modernu gerilsku teoriju i pretvorio raštrkane elemente arapskog nacionalizma u politički pokret u punom zamahu, spreman da se suprotstavi osmanskim trupama čime god je potrebno. Kada su se kasnije kapitalistički interesi okrenuli ka nafti, Bliski Istok je dobio novu važnost.

Kancelarija za strateške usluge, ratna agencija obrazovana radi koordiniranja špijunskih aktivnosti i preteča Centralne obaveštajne agencije (CIA), je organizovala prvi državni udar u nedavno uspostavljenim Državama u toj oblasti. Husni al-Za’im, bivši oficir osmanske vojske, a potom oficir u francuskoj vojsci (nakon što je Francuska uspostavila kolonijalni mandat u Siriji), ugrabio je moć u Siriji 1949. godine, u prvom vojnom puču u političkoj istoriji te zemlje, koji su sponzorisale SAD. To je bila „glatka tranzicija“ od anglo-francuske kolonijalne vladavine ka protektoratu evropskih sila, sa ustavom prekopiranim od Francuza, i jasan pokušaj da se potisnu svi unutrašnji liberalni glasovi koji traže političke i društvene promene, ali i da se kontrola zadrži izvan ruku Evropljana.

CIA je tokom 1950-ih podržavala panarapski nacionalizam i pomogla Gamalu Abdel Naseru da učvrsti predsednički položaj u Egiptu, šaljući mu savetnike koji su promovisali antisemitizam, dok su Sjedinjene Države, kao i sve Zapadne Države, gurale u smeru militarizacije Izraela. Kako su se nacionalističke arapske Države okretale ka SSSR-u, Zapad je ohrabrivao Izrael da postane Država neprestanog rata.
Zapad se uskoro odlučio za islamističke pokrete u arapskim zemljama, nadajući se da će religijska ideologija zameniti arapski nacionalizam koji je sve više naginjao u levo. U februaru 1979, Žiskar d’Esten (Giscard d’Estaing) je (nakon što je štitio prognanog muslimanskog sveštenika i političara Ajatolaha Homeinija (Ayatollah Khomeini) u vili u Nofl le Šatou (Neauphle-le-Chateau) u blizini Pariza) poslao potonjeg „Vrhovnog vođu Irana“ na specijalni let za Teheran, kako bi ovaj preuzeo kontrolu nad Iranskom revolucijom.

Tokom 1980-ih tajne službe SAD su podržavale islamističke mudžahedine protiv Sovjeta u Avganistanu, a takođe su pomogle Irak protiv Irana. Irak je postao neprijatelj 1991, a između 1992. i 1995. iranski „čuvari revolucije“ su se u Bosni borili rame uz rame sa NATO trupama protiv srpskih paravojnih formacija. Nakon pada režima Sadama Huseina, NATO je sarađivao sa Iranom u Avganistanu i u Iraku – a danas najveći deo Bagdada zapravo kontroliše Iran. U Jemenu, Iran sarađuje sa hutima koji se bore protiv sunitske vlade koju pomaže Saudijska Arabija, koju, opet, podržava Zapad, koji u Iraku sarađuje sa šiitskim Iranom protiv sunitskih fundamentalista i ostataka partije Baas, dok u Siriji Zapad sarađuje sa sunitskim fundamentalistima protiv Asada i sa PKK protiv sunita u Siriji i Iraku.

Zapadne Države sarađuju sa turskom Državom protiv PKK, dok turska vlada takođe podržava Hamas protiv Izraela, koji je prodavao oružje Iranu tokom rata sa Irakom, a takođe i obezbedio Pakistanu naoružanje koje je potom predato avganistanskim mudžahedinima u ratu protiv Sovjeta u Avganistanu…

Tako da su tokom 1980-ih vlada SAD-a i njeni Zapadni saveznici jasno podržavali islamski fundamentalizam na ovaj ili onaj način…
„Zavadi pa vladaj“, ovo je bio princip za održavanje ratovanja i haosa i upravljanje smrću na Bliskom Istoku, orkestriran putem niza sklapanja i raskidanja savezništava između zapadnih vlada i vlada Bliskog Istoka.

Stoga, ostaje nam samo da se pitamo na osnovu čega izvesni levi pokreti vide nekakav izgled za oslobođenje u islamističkim frakcijama iračkog otpora, u Hamasu, u Hezbolahu, u Mahmudu Ahmadinedžadu… Takođe se pitamo, na osnovu čega neki drugi vide Izrael kao „jedinu demokratsku silu“ u regionu?

9. svetski rat nakon hladnog rata: vojni liberalizam i novi nevidljivi mrtvi

Projektovan na globalni scenario, rat protiv Jugoslavije se javlja kao druga strana procesa finansijske rekolonizacije koja se odigrala u velikom delu sveta tokom prethodne decenije i rastućeg potčinjavanja svakog aspekta života vladavini novca. Ova vladavina je uvela tržišta tamo gde su prethodno bila zajednička dobra, socijalni izdaci su skresani širom planete, radnička prava su smanjena ili ukinuta, siromaštvo je nametnuto širom sveta […] Ovom ratu koji vode Svetska banka, MMF i druge finansijske elite koje upravljaju globalnom ekonomijom, na kraju krajeva su potrebni projektili i drugo smrtonosno oružje, kako bi držali ljude na kursu, da proizvode za globalnu ekonomiju, u ritmu […] koji odgovara akumulaciji kapitala.

Massimo De Angelis and Silvia Federici, 1999
The War in Yugoslavia: On Whom the Bombs Are Falling?
http://www.midnightnotes.org/pamphlet_yugo.html

„Politička ekonomija“ oružja i vojnog aparata, odeljena od društva i održiva samo putem apstraktnog rada, osamostalila se od svoje originalne svrhe. Iz gladi za novcem vojnih despota rane moderne uzdigao se princip „valorizacije vrednosti“, koji od ranog 19. veka dejstvuje pod imenom kapitalizma. Kruta ljuštura vojnog etatizma je odbačena samo kako bi se sada nezavisnoj mašini za novac dozvolilo da napreduje kao cilj sama po sebi u okviru „ekonomije izolovane“ (Karl Polanji; Polanyi) od svih društvenih i kulturnih okova, i kako bi se anonimnoj konkurenciji dala nesputana vladavina. Ovaj oblik totalnog suparništva nosi žig Kaina koji ukazuje na njegovo poreklo u totalnom ratu, obuhvatajući čak i njegovu terminologiju. Nije slučajnost to što je Tomas Hobs, osnivač moderne teorije liberalne države, proglasio „rat svih protiv svih“ za prirodno ljudsko stanje. Zagovornici takozvanog Prosvetiteljstva su bili ti koji su u 18. veku preveli imperative „izolovane ekonomije“ u apstraktnu filozofsku ontologiju „autonomnog subjekta“, koji je, opet, bio unapred definisan totalitarnom formom vrednosti.

Robert Kurz, The “Big Bang” of Modernity

Deceniju koja je usledila za takozvanim „krajem Hladnog rata“ obeležila su dva „disciplinska rata“, jedan na početku, drugi na kraju. Jedva da je prošlo mesec dana od pada Berlinskog zida kada su, u decembru 1989, Sjedinjene Države izvršile invaziju na Panamu kako bi uhapsile Manuela Norijegu (Noriega), vojnog diktatora Paname između 1983. i 1989, vrlo bliskog saradnika CIA još od 1950-ih i njenog tajnog rata protiv sandinista i džepova otpora širom Centralne i Južne Amerike, rata koji je sponzorisan trgovinom drogom.

NATO bombardovanje je 1999. „zaključilo“ rat u bivšoj Jugoslaviji. Najpoznatiji rat decenije je prvi Zalivski rat do kojeg je, sa čime se danas mnogi slažu, barem delimično došlo zbog kontrole nad naftom u toj oblasti.

U istom periodu je u Africi otpočeo niz uglavnom „nepoznatih“ ratova za pljačku prirodnih resursa. U ovoj novoj „jagmi za Afriku“ više nije bilo sukoba između francuskih, britanskih, nemačkih, belgijskih i nizozemskih interesa kao u 19. veku, što je nazivano „imperijalizmom“. Ovo su bili ratovi u kojima su sve kompanije pravile veliki i relativno siguran profit. Agrohemijske i farmaceutske kompanije, rudarske i kompanije mobilne industrije, kompanije iz energetskog sektora i kompanije za proizvodnju oružja iz zemalja G7/G8 su se ludo zabavljale.
Najkrvaviji su bili rat u Ruandi, koji je počeo 1990. i kulminirao u leto 1994, masakriranjem pola miliona Tutsa; rat u Sijera Leoneu (1991), koji je trajao čitavu deceniju i ostavio 50.000–300.000 mrtvih; rat u Burundiju (1993–2005) sa 300.000 mrtvih i ratovi u Kongu (1996–97), sa 250.000–800.000 mrtvih. Tačni brojevi žrtava se nikada neće saznati, pošto ovi ratovi nikada nisu bili u centru pažnje, sa izuzetkom rata između Tutsa i Huta, koji je dokazao „koliko su ti crnci i dalje inferiorni“, baš kao i „oni Balkanci, koji iz nekog razloga još uvek insistiraju da se međusobno ubijaju“.

Prvi rat u Iraku je zasenio te ratove „ludih Balkanaca“ i u potpunosti blokirao pogled ka perifernim ratovima – izgledalo je da je Afrikancima suđeno da umiru u hiljadama. Ipak, pravi ishodi prvog i mnogo hvaljenog visokotehnološkog rata u istoriji čovečanstva su takođe bili sakriveni zaslepljujućim svetlima publiciteta: 1,5 milion Iračana je umro od gladi i epidemija izazvanih sankcijama koje je uveo Zapad.

Decenija nakon te nije donela računarski milenijumski virus, niti neku sočnu završnicu afere Klinton-Levinski. To je bila decenija Rata protiv terorizma, pokrenutog invazijom na Avganistan i Irak 2003. godine Ratovi u Africi su se nastavili daleko od očiju, daleko od srca: rat u Kongu se intenzivirao, u Liberiji je izbio drugi građanski rat (prema procenama je odneo do 300.000 žrtava), a u Darfuru je otpočeo oružani sukob koji i dalje traje – sa između 178.258 i 461.520 mrtvih (zavisno od izvora) i gotovo tri miliona raseljenih ljudi.
U istom periodu je izbio još jedan rat koji će takođe dugo proći neprimećen. Ono što je predsednik Felipe Kalderon (2006–2012) nazvao „rat protiv droge“ zapravo je bio rat aparata meksičke Države i para-Države protiv stanovništva. Između 100.000 i 150.000 ljudi je ubijeno tokom prethodnih devet godina. Izgleda da su jedino masovna reakcija i protesti zbog nestanka studenata u Ajocinapi, uz stvaranje građanskih milicija, grupa za samoodbranu i uspostavljanje autonomnih zona u Gereru i Mičoakanu – do tada je samo Čijapas imao autonomnu oblast – uspeli da postave kakvu-takvu branu Državnom upravljanju putem istrebljivanja.

Arapsko proleće 2011. je isprva potcenjeno u dominantnim medijima, predstavljeno samo kao inspiracija za pokret „Occupy“ i „Pokrete trgova“ u gradovima Sjedinjenih Država, Evrope i Izraela. Ipak, na mnogo načina, Arapsko proleće je bilo mnogo važnije. Tunižanski ustanak je bio posebno uznemirujuć za pristalice globalnog status quo, koje su posmatrale kako se zahtevi za socijalnom pravdom pomaljaju iz samoorganizovanih struktura odozdo, i nisu mogli da poveruju u revolucionarni duh stanovništva koje je decenijama bilo uslovljavano da sve sukobe kanališe u smeru autoritarnih militarističkih rešenja, u smeru arapskih nacionalizama, antisemitizma i Islama. Ubrzo je Arapsko proleće svuda bilo slomljeno zimom militarizma i fundamentalizma: napadi i građanski rat u Libiji, transformisanje narodnog ustanka u sukob sa islamskim fundamentalistima i vojni puč u Egiptu, kao i građanski rat u Siriji, gotovo da su potisnuli u zaborav sećanje na optimistične ustanke bez presedana koji su se odigrali 2011. godine.

Način na koji su tokom 2013. i 2014. prikazivani ratovi u Siriji i Iraku, kao i izraelsko bombardovanje pojasa Gaze, bili su nadgrobni spomenik za Arapsko proleće, dok je spektakularno uskrsnuće navodnog sukoba između Državnog fašizma i Državnog antifašizma, upotpunjeno čekićima i srpovima, vizantijskim orlovima, nacističkim antiimperijalistima i EU antiimperijalistima, služlio da pokaže kako je kapitalistička periferijalnost jedina alternativa kapitalističkoj globalizaciji.

Broj migranata koji su izgubili živote u Sredozemlju tokom 2014. i 2015. je trenutno veći nego ukupan broj smrti u bombardovanju Gaze i rata u Ukrajini. Pa ipak, izgleda da niko nije rad da ovo okarakteriše kao rat civilizovane Evrope protiv žrtava zapadnih kompanija. Takođe, ogromno žrtvovanje života u Siriji je dospelo pod reflektore tek nakon ISIL-ovog napredovanja u Iraku.

Rat u Južnom Sudanu, verovatno smrtonosan koliko i rat u Siriji, počeo je 2013. godine (nakon zaničnog uspostavljanja mira u Darfuru). Prema podacima ICG, on je koštao života 100.000 ljudskih bića. Taj rat koji nam ne kvari san je inspirisao neke manje bioskopske hitove, poput The Tailor of Panama, Hotel Rwanda, Blood Diamonds, Lord of War, The Constant Gardener. Mada ovi filmovi (pored toga što služe za sentimentalno pranje) često govore „neprijatnu istinu“ o globalnom sistemu dominacije, na kraju njihova poruka dolazi uz upozorenje: „Naučite da živite sa svojim neurozama i nesigurnostima, inače… Ovo radimo ostatku sveta.“

10. trofeji rata kao nauka i zabava

Današnji ratni trofeji izgledaju kao dobro građeni košarkaši ili iscrpljeni putnici u migrantskim „prihvatnim centrima“. Zapravo, Indijanci, Azijati i Afrikanci predstavljaju izložbene eksponate od početka modernog kolonijalnog perioda.
Kolumbo je doveo nekoliko ljudi iz Novog sveta kako bi bili proučavani na španskom dvoru. Vatikanske aristokrate iz 16. veka, poput Hipolitusa od Medičija, posedovale su, pored egzotičnih životinja, čitave kolekcije različitih ljudskih rasa – Mavre, Tatare, Afrikance i Indijance.

Izložbe nakaza iz 19. veka – sa sijamskim blizancima i decom obolelom od mikrocefalije ili živa izložba „Hotentotske Venere“, Sare Bartman (Saartjie Baartman), južnoafrikanke iz naroda Koji-San Namaka, u Londonu i Parizu – su pripremile teren za masovni spektakl ljudskih zooloških vrtova tokom 1870-ih. Oni su se mogli naći u Parizu, Hamburgu, Antverpenu, Barseloni, Londonu, Milanu, Marselju, Varšavi, Njujorku i nekolicini gradova u SAD. Grenlandski Eskimi su 1874. po prvi put izloženi u hamburškom Životinjskom parku… Dodavanje Nubijaca i Eskima pariskoj izložbi Jardin d’Acclimatation je 1877. godine donelo organizatorima profit od 57.963 franka od ulaznica koje je kupilo rekordnih 985.000 posetilaca… (Za Afrikancima i Inuitima su uskoro usledili Laponci, argentinski Gaučosi i drugi…) U Parizu je između 1877. i 1912. organizovano preko trideset etnoloških izložbi. Posetioci su nastavili da dolaze… Pariski Svetski sajam iz 1889, na kojem je bilo izloženo 400 urođenika, posetilo je 28 miliona drugih ljudi.

Kako bi povećao posetu, zoološki vrt u Sinsinatiju je 1896. pozvao 100 američkih urođenika iz plemena Su (Sioux) da žive u njemu šest meseci… U zoološkom vrtu u Bronksu u Njujorku je 1906. godine za skromnu cenu karata bilo moguće videti kongoanskog pigmeja Ota Benga kako doji mladunčad šimpanze. On je bio jedna od prvorazrednih zanimljivosti žive izložbe. Izložba Zoološkog vrta Belle Vue u Mančesteru, održana 1925, koja je prikazivala crne Afrikance kao divlje zveri, bila je naslovljena „Kanibali“… Tradiciju ljudskih zooloških vrtova je zvanično okončao EXPO 58, Svetski sajam u Briselu, de facto prestonici Evropske unije.

11. antiimperijalizmi

Konačno stanovište Marksa i Engelsa o ratu nikako nije neuvijeno, ali možda zajedničkim sumiranjem društvene i ekonomske analize možemo dobiti sledeću sliku: rat je u periodu „prvobitne akumulacije“ apsolutno neophodan kako bi se stvorili uslovi akumulacije (naročito eksproprijacije radnika od zemlje), ali sa uspostavljanjem kapitalističkog načina proizvodnje, troškovi vezani za rat postaju sve više suprotstavljeni procesu akumulacije.

George Caffentzis
“Freezing the Movement and the Marxist Theory of War”,
In Letters of Blood and Fire, PM Press 2013, p. 214.

Sistem svetske dominacije uzima svoj posthladnoratovski oblik i novi pozivi sa levice i desnice traže stvaranje antiimperijalističkih frontova. Ovo oživljavanje „antiimperijalizma” doprinosi opštoj konfuziji.

Ono što se nazivalo antiimperijalizmom uvek je bio prilično nejasan koncept, koji je bio povezan ili sa dogmatičnim opisom „imperijalizam (kao) najviši stupanj kapitalizma“ (naslov čuvene Lenjinove knjižice) ili sa borbama na periferijama kapitalizma koje žrtvuju milione života nacionalnoj zastavi… Što je najvažnije, postao je oruđe trgovinskih i diplomatskih taktika država i kompanija Istočnog bloka. Služio je kao glavni argument za pljačku, eksploataciju i ugnjetavanje koje je vršila sovjetska država, a kasnije i kineska. Stotine hiljada crvenih vojnika umrlo je za slobodu u neprijateljstvima svojih država sa Zapadom.

U svim svojim verzijama, antiimperijalizam je bio blisko povezan sa militarizmom, državnim centralizmom i kultom rasta i razvoja. Pa ipak, ovaj „primenjeni marksizam“ totalitarnih režima 20. veka nije bio nerazumevanje, nije bio zloupotreba ideja Marksa i Engelsa.

Marks i Engels su sredinom 19. veka videli pozitivan aspekt planetarne ekspanzije kapitalizma. Prema njima, sa kapitalističkom ekspanzijom, vrednosti i kultura Prosvetiteljstva su se takođe širile preko sveta.

Industrijski rast će svuda stvoriti industrijski proletarijat koji će „prokrčiti put za Komuniste“. Na duge staze, kolonijalizam će se okrenuti protiv kapitalističkih interesa, pošto će, sa jedne strane, rast trgovine naterati Države na mirnu koegzistenciju, dok će, sa druge, pripremiti pozornicu za internacionalne klasne borbe.

Engels će pisati o francuskom osvajanju u Severnoj Africi u listu Northern Star (22. januar 1848): „U celosti uzev, prema našem mišljenju, vrlo je povoljno što je arapski poglavica zarobljen. Borba beduina je bila beznadežna, i mada je način na koji su okrutni vojnici, poput Bižoda (Bugeauda), vodili ovaj rat za veliku osudu, osvajanje Alžira je važna i povoljna činjenica za progres civilizacije.“
Karl Marks, u listu New-York Daily Tribune, 8. avgusta 1853, piše o britanskom kolonijalizmu u Indiji: „Engleska ima da ispuni dvostruku misiju u Indiji: jednu destruktivnu, drugu regenerativnu[:] satiranje starog azijatskog društva i postavljanje materijalnih temelja za zapadnjačko društvo u Aziji.“

Okretanje evropskih Država ka ekspanziji putem rata i vojnih neprijateljstava (a ne putem „mirnog osvajanja“ ili „konstruktivne intervencije“) krajem 19. veka, pokazalo je da su Marksova predviđanja pogrešna. Većina marksističkih analitičara, u potrebi za novim teorijskim okvirom, nije sledila saznanje Roze Luksemburg da zakoni ekonomije sami ne mogu objasniti kapitalizam, a kamoli pomoći u njegovom zbacivanju.

Za Lenjina su upravo zakoni ekonomije bili ti koji će neizbežno odvesti u krvavi međuimperijalistički sukob koji će, zauzvrat, odvesti u kolaps kapitalizma. Lenjin je žestoko kritikovao stanovište Luksemburg da je borba za nacionalnu nezavisnost kontradiktorna borbi za emancipaciju. Lenjinističkim taktičarima „naučnog socijalizma“ bilo je draže da instrumentalizuju sve borbe za nacionalno oslobođenje, zajedno sa svim međuimperijalističkim suprotstavljenostima, i da ih potčine državnokomunističkom master planu.

I Lenjinovu ideju da će kapitalizam neizbežno kolabirati pod težinom međuimperijalističkog sukoba, i verovanje Karla Kauckog (Kautsky) da će internacionalni karteli i kapitali različitih nacionalnih monopola na kraju sarađivati u mirnoj „zajedničkoj eksploataciji sveta“, Drugi svetski rat je razneo u param-parčad. Nakon onoga što je za vlade bio „veliki“, „antifašistički“, „otadžbinski“ svetski rat, Državni antiimperijalisti prilagodili su svoje poglede.

Tako su Sovjeti, a kasnije i maoisti, proglasili da središnji sukob 20. veka više nije onaj između kapitalista i radnika, već između razvijenih kapitalističkih zemalja i zavisnih perifernih zemalja. Za njih je zadatak antiimperijalističkih komunista širom planete bilo stremljenje ka „jednakosti u prvobitnoj akumulaciji“ i promovisanje nacionalnog jedinstva i industrijskog rasta u perifernim zemljama.
Ovaj novi „antiimperijalistički imperijalizam“ državnog kapitalizma je dovršio ekspanziju kapitalističkih odnosa na sve delove planete. Eksploatisani radnici perifernih zemalja su pre svega bili pripadnici nacije, a tek potom klase. Nacionalni identitet je bio najbolje oruđe za kontrolu lokalnog perifernog stanovništva, a militarizam najbolji način za „odbranu revolucije“.

Krajem 1970-ih je „revolucionarni plan“ da se „sukob donese na kapitalistički Zapad“, kako bi se borilo „u srcu zveri“ (Hose Marti/Če Gevara), zapravo preneo sukob na protivnički teren. Društveni pokreti (naročito u Italiji i Nemačkoj, najznačajniji pokreti u to vreme) su postali de facto potčinjeni aktivnostima naoružanih grupa, koje su usmeravale politički, društveni i kulturni otpor u smeru oružanog obračuna između mehanizama Države i malih militarizovanih formacija zasnovanih na ideologiji. Pobednika je bilo lako predvideti.
Maoistička „teorija tri sveta“, prema kojoj su Kina i Indija pripadale onim nacijama koje eksploatišu i supersile i saveznici, i u čije ime je desetine hiljada gerilaca širom sveta izgubilo živote, pretvorena je u diplomatsko oruđe za odnose sa javnošću… To je bio period u kojem se Komunistička partija Kine transformisala u ono što je danas. Uspela je da se prebaci na drugačiji model totalitarizma, a da nije morala čak ni da promeni ime.

U oštroj suprotnosti sa tim, antikolonijalna borba i antimilitarizam, kao neodvojivi aspekti antikapitalizma i antietatizma, uvek su bili neodvojivo povezani sa mišlju i praksom antiautoritarnih, autonomnih, slobodarskih i anarhističkih pokreta. Duga istorija anarhističkog organizovanja u Španiji (1896-1939) je možda najrečitiji primer. Za antiautoritarne pokrete (u Latinskoj Americi pre Prvog svetskog rata, u praksama IWW u Sjedinjenim Državama, u sovjetima Bavarske, Budimpešte, Torina, Ukrajine u periodu 1918-1928, kod nemačkih i italijanskih anarhista, i u autonomističkim i anarhosindikalističkim strujama) imperijalizam nikada nije predstavljao konačnu fazu u kojoj će se kapitalizam „istorijski ostvariti“. Oni su mogli da vide: evropski kolonijalizam je, još od osvajanja Novog sveta, prva faza globalne dominacije kapitalizma.

12. logor kao metod civilne uprave

Pravna razlika između vojnika i civila uvedena je Haškom konvencijom, 1899. godine. Zasnovana na Liberovoj instrukciji (koja je kodifikovala uredbe po pitanju npr. postupanja prema dezerterima ili oslobođenja bivših pobunjeničkih trupa koje su se predomislile i želele da služe naciji), ona je definisala odgovornosti i prava obe kategorije, a takođe je precizirala koje vrste oružja se mogu koristiti „u bilo kom ratu između potpisanih strana“. Podvlačila je važnost entiteta zvanog međunarodno pravo.

Međunarodno pravo je bila premisa koju su ustanovile „civilizovane zemlje“, kako su potpisnice Konvencije nazvale same sebe. Sejale su rat i klanicu širom planete, ali sada su bile zabrinute za sopstvenu reprodukciju. Došlo je vreme da se stvori okruženje koje više pogoduje „mirnodopskom“ biznisu, pa stoga i da se objave zvanična saopštenja o tome šta predstavlja „ratni zločin“, a šta „ratno pravo“ dozvoljava.
Sva pravila utvrđena prvom i drugom (1907) Haškom konvencijom biće prekršena u godinama koje su usledile. Ipak, mnogo pre nemačke invazije na Belgiju 1914. godine „bez izričitog upozorenja“ (što je predstavljalo kršenje Konvencije) i pre nego što je Nemačka iskoristila otrovni gas (još jedno takvo kršenje), nekoliko meseci nakon što je doneseno ovo znamenje želje velikih sila za mirom i razoružavanjem, Britanija, pobednica Drugog burskog rata, podigla je vojne koncentracione logore za civile u Južnoj Africi, u kojima će crni Afrikanci (njih preko 100.000) i Buri (prema izveštajima, njih 27.927) izgubiti živote.

Ovi južnoafrički koncentracioni logori nisu bili prvi u nedavnoj istoriji civilizovanog sveta: tokom Špansko-američkih ratova na Kubi i Filipinima, kampovi za ratne zarobljenike su bili u širokoj upotrebi. Naselja koja je vlada Sjedinjenih Država izgradila u svrhu masovnog pritvaranja i desetkovanja Čiroki, a kasnije i Dakota Indijanaca su bila prvobitna inspiracija za ovaj novi „pokret kampova“ koji će postati neprolazna moda kontrole stanovništva. Ipak, južnoafrički slučaj je možda bio prvi u kojem su ekstremne vojne prakse bile usmerene protiv čitave populacije, postale sastavni deo zvanične Državne politike i uskoro postale naturalizovane u javnom diskursu. Rafinirajući Napoleonovu ranu biopolitiku, pritvorni kampovi su sada postavili ideološki primer. Oni su ujedno bili vojna „direktna akcija“ i Državna „propaganda delom“. Do početka narednog veka, vojni metodi postupanja prema ratnim zarobljenicima su postali uobičajena državna praksa za upravljanje čitavim populacijama. Nemački logori u Zapadnoj Africi i kasniji italijanski logori u Libiji su osigurali standardni učinak ubijanja, nasilja i represije.

Sada se svi slažu. Rat je model za mir. Specijalizovana, profesionalna vojska je model uprave.

Izbeglički kampovi su danas isprepletani sa tradicijom vojne uprave nad civilima. Međunarodno pravo ih smatra za humanitarnu pomoć, a njima rukovode UN ili NVO poput Crvenog krsta. Mogu primiti i do nekoliko desetina hiljada ljudi, često tokom više godina i veoma su podložni bolestima i epidemijama.

Suprotno mitu da Zapad „nosi veliki deo tereta mobilnosti izbeglica“, 80% raseljenih ljudi, naročito iz Avganistana, Iraka, Irana, Liberije, Somalije, Sudana i Sirije, se nalazi u takvim „privremenim naseljima“ u Africi i Aziji. U svetu u kojem je prisilna mobilnost u porastu, oko 14 miliona ljudi se zvanično kvalifikuje kao izbeglice, a još mnogo njih kao obični migranti. Na granicama Evrope (i Australije i SAD…) njihovo preživljavanje zavisi od čiste sreće.

sažetak i post scriptum

Takva savršena demokratija konstruiše sopstvenog neshvatljivog protivnika, terorizam. Ona želi da se o njoj prosuđuje na osnovu neprijatelja, a ne na osnovu rezultata. Priču o terorizmu je napisala država i stoga je ona veoma poučna. Svakako, posmatrači nikada ne smeju znati sve o terorizmu, ali uvek moraju znati dovoljno kako bi ih se moglo ubediti da, u poređenju sa terorizmom, sve drugo mora biti prihvatljivo ili, u svakom slučaju, racionalnije i više demokratski.

G. Debord, Komentari o društvu spektakla , 1988

Pogledali smo nekoliko aspekata onoga što vidimo kao dva dominantna istorijska razvoja u modernom svetu: 1) monetarizaciju rata – transformisanje prvobitnih akumulacija u globalni neprolazni biznis, militarizaciju njegovih ekonomskih odnosa (od potpunog odvajanja rada vojske od drugih društvenih aktivnosti, do kojeg je došlo u 18. veku i koje opisuje Robert Kurc (Kurtz), do punog razvoja i rafiniranosti masovnog ubijanja iz daljine u „eri dronova“); i 2) militarizaciju radnih odnosa i upravljanja čitavim društvima – od armija koje čuvaju rudnike dijamanata, preko ustrojavanja jedinica za masovnu proizvodnju prema vojnom obrascu, do korišćenja koncentracionih logora i vojne odbrane granice kao modela za upravljanje čitavim populacijama – ljudima primoranim da se kreću i beže od ratova svih vrsta.

Pre deset godina, Retort je svojoj knjizi dao podnaslov Kapital i spektakl u novom dobu rata. Jedna od stvari koje ovde pokušavamo da kažemo jeste da bi odgovarajuć način za opisivanje mentalne mape na kojoj vidimo dinamike moći koje danas dejstvuju možda bilo parafraziranje, i delimično izvrtanje, tog podnaslova: Rat i Kapital rađaju Novo doba (ili, tačnije, sledeću fazu) Spektakla. Uzajamno ohrabrivanje i unakrsna oplodnja kapitalističkih odnosa (fetišizacija „izraza vrednosti“ i nametanje ove apstrakcije mačem, bez društvenog stvaranja vrednosti, kao što je Anselm Žap (Jappe) objasnio u svojoj knjizi Adventures of the Commodity) sa jedne strane i modernog ratovanja sa druge strane, neprekidno proizvode dalje razdvojenosti unutar buržoaskog subjekta.

Ove razdvojenosti (tj. apstraktne predstave društvenih odnosa koje, u odnosu na to kako osoba razume svet, postepeno odvajaju rad od stvaranja, razumevanje od proizvodnje značenja, iskustvo od odgovornosti), učvršćuju i naturalizuju ono što je Debor (Debord) nazivao Spektaklom. Sukcesivni izrazi Spektakla mogu se naći u razvoju sistema masovnih medija u modernom svetu, od dnevnih novina, preko bioskopa i televizije, do weba 2.0 – koji su svi povezani sa predstavljanjem rata i ukorenjeni u vojnoj tehnologiji (u metaforičnom i sirovo materijalnom smislu te reči).

Simbolično predstavljeni konceptualno-ideološkim krajnostima unutar buržoaskog subjekta (mir kod kuće / rat u tuđini, vođenje rata / izveštavanje o ratu, informacije o ratu / zabava daleko od ratne zone, populacije koje zaslužuju da žive sa privilegijama / populacije koje zaslužuju da nestanu, ljudi koji su korisni / ljudi koji nisu, gledanje u ekran / vođenje borbe na ekranu, masovna komunikacija na daljinu / masovno ubijanje na daljinu), dali su krila masovnim psihopatologijama u dominantnom ljudskom tipu našeg vremena.

Džordž Kafencis (George Caffentzis) je pokazao kako se militarističko nasleđe antiimperijalizma zasniva na premisama Marksove „teorije rata“ – ili nedostatku istih. Umesto proste ideologizacije kompleksa moći rat-novac koji preseca planetu uzduž i popreko, borba za život bi trebalo da za vodilju ima insistiranje na antimilitarizmu autonomnih i anarhističkih pokreta iz nedavne istorije. Još jednom, nema svrhe pribegavati (tradicionalno, ali ne isključivo, levičarskom) antiimperijalističkom obožavanju oružja i vojne borbe. Mnogi su do sada shvatili da kultura rata vodi društvo u obožavanje smrti. Samo kada uzmemo u obzir strukturni narcizam današnjeg istovremenog osećaja superpotentnosti i zbunjene bespomoćnosti borca koji upravlja dronom (narcizam već prisutan u obujmljujućoj isključenosti korisnika onlajn „društvenih medija“), samo ako shvatimo konkretnost i opasnost sopstva čije su akcije i mašta odeljeni od stvaranja stvarnosti (tj. odeljeni od proizvođenja za društvo i donošenja odluka za sebe i svoju zajednicu), možemo početi da razumevamo istorijski aspekt pojavljivanja samodestruktivnog pojedinca voljnog da sa sobom u grob povuče koliko god je moguće ljudi, u zamenu za tričavi bljesak zamišljenog posthumnog publiciteta.

Deluje da su se nakon smrtonosnih napada u Parizu, u petak 13. novembra 2015, antikapitalistički krugovi složili u opštoj oceni da je „imperijalizam taj kojeg treba kriviti“, odnosno, da su građani na Zapadu sada suočeni sa posledicama imperijalističkih politika sopstvenih zemalja. Primetimo ovde da ovaj period tehnički nije najnasilniji u istoriji kapitalizma – ni sa stanovišta vojne ekspanzije, niti krugova primitivne akumulacije. Čak i u nedavna vremena, krvavije epizode su se dešavale u samoj Francuskoj. Francuska je 1960-ih bila u (kolonijalnom) ratu sa Alžirom i sopstvenim građanima: francuska policija je 17. oktobra 1961. napala „ilegalne demonstracije“ približno 30.000 Alžiraca, pristalica Fronta za nacionalno oslobođenje (FLN), „ubivši između 70 i 200 Alžiraca i bacajući mrtva tela i ranjene ljude u Senu, sa mosta Sen-Mišel“, prema zvanično prihvaćenim izveštajima. Pa ipak, tada niko nije razmišljao da na to odgovori time što će se dići u vazduh. A to nije bilo zbog strožih kontrola granice. Kao što naš prijatelj Erni Larsen (Ernie Larsen) ističe, „usred antikolonijalnih ratova ljudi se nikada nisu dizali u vazduh – ta, sada čudno poznata, mešavina fanatizma i religioznosti bi ’60-ih ispravno bila viđena kao reakcionarna. Militanti su bili spremni da žrtvuju živote u borbi, ako je potrebno – možda bismo mogli reći da ovo predstavlja granicu između strasti i fanatizma“.

Neke analize su govorile o „unutrašnjoj provokaciji“ u okviru opšteg haosa kapitalističke destabilizacije, o svesnoj odluci para-Državnih krugova da prošire još straha u cilju nametanja strožih mera kontrole. Ali izgleda da ovde nema nikakvih analogija sa slučajem Piazza Fontana… Pitanje qui bono, tj. ko dobija tim napadima (na koje je prvi odgovor Rusija, ali i drugi bi mogli da ih iskoriste) ne pomaže da se odgovori na pitanje: „Ko je odgovoran?“

Trenutno nema izvesnosti po pitanju posledica bilo koje akcije u ovoj široj slici haosa i konfuzije u geopolitičkoj areni. Jedino što je izašlo na videlo kao činjenično stanje u poslednjih četvrt veka jeste da je nakon kraja Hladnog rata, globalni kapitalizam definitivno odabrao „islamsku pretnju“ kao zamenu za „komunističku pretnju“, dok je ranije sarađivao sa Islamom protiv Državnog kapitalizma koji su nazivali „komunizam“.

Ponekad su strašila efikasna kao obična strašila, ali ponekad se pretvore u samoispunjujuća predskazanja, suprotno volji svojih stvaralaca. Kapitalizam kao sistem možda nije ugrožen, ali dominantni odnosi između njegovih sastojaka definitivno jesu – i mnogi umiru u tom procesu. Opsadno stanje u kojem su se mnogi svetski gradovi danas našli možda nije planirano od strane globalnog sistema dominacije, ali se u svakom slučaju haosom može upravljati u njegovu korist: na primer, izraelska Država se decenijama reprodukuje kroz ekonomiju neprestanog rata i društvo totalne kontrole. Deluje kao da bi smesta kolabirala bez unutrašnjih neprijatelja poput Hamasa ili Hezbolaha. Ipak: dok „globalni Izrael“ možda zaista jeste potpuno održiv model, pošto može beskonačno da reprodukuje svoje polaritete putem neprestanog rata, mi ni na koji način ne impliciramo da su vladajuće klase donele svesnu odluku o primeni takvog modela širom sveta. To bi bila vulgarna teorija zavere – koju zapravo popriličan broj ljudi, sa levice i desnice, lagodno potpisuje.

Mnogi imaju osećaj da je ISIL ovog novembra odabrao Francusku kao „srce samog Prosvetiteljstva“. Takva tumačenja više govore o mentalitetu ljudi koji ih iznose, nego o stvarnim motivima ISIL-a. Mnogi evropski građani se možda još uvek ponose evropskom kulturnom tradicijom, ali za zemlje kapitalističke periferije evropski kontinent predstavlja kolonijalizam, a ne vrednosti Prosvetiteljstva. Pobornici Prosvetiteljstva su zaista zagovarali ukidanje ropstva, ali je „superiornost evropske rase“ i „naše civilizacije“ tokom dva veka bila osnovni ideološki temelj i politički argument kolonijalne pljačke. Štaviše, izgleda da napadi u Parizu nisu bili namenjeni „periferiji“, već da su primarno bili apel svima onima na Zapadu koji su „spremni da umru u novom svetom ratu“.

Drugi su istakli potrebu da se „konačno uradi nešto u vezi islamista, izuzev sve te političke korektnosti o verskoj toleranciji“. Pa iako je religija nesumnjivo bila klasična forma lažne svesti, nikada verski ratovi nisu izbijali iz verskih razloga. U konkretnom slučaju ISIL-ovih napada, većina počinilaca nije čak ni bila podignuta u islamskom društvenom kontekstu: konstrukt „džihadizma“ je predstavljen kao Apsolutno zlo od strane istog onog društva u kojem su rođeni i odgojeni (drugim rečima, u evropskoj zemlji), a oni su naprosto izabrali da se okrenu protiv tog društva. Ultranasilje ovih samodestruktivnih fanatika zaista jeste užasna pretnja, a ipak ona uopšte nije islamska… Društvo spektakla dostiže svoj ironični vrhunac: Facebook, youtube, Dabiq (ISIL-ov ispolirani propagandni „instrument“, zapravo samo još jedan lifestyle časopis napravljen u najnovijem Adobe InDesignu)… svi postaju sastojci distopije pretrpane slikama, navodno promovišući najantireprezentativniju, nekonvencionalnu, ikonoklastičnu religiju!

Ponovimo neke osnovne banalnosti. Za Arapskim prolećem su usledile diktature i ratovi u Egiptu, Libiji i Siriji. U Siriji su vođeni krvavi proxy ratovi u potrazi za novom ravnotežom globalne moći. Opšte je poznato da je Zapad igrao odlučujuću ulogu u stvaranju ISIL-a i njegovom snabdevanju oružjem i opremom, da je tolerisao ISIL dok je rastao i da ga je sponzorisao putem učestvovanja u njegovoj nezakonitoj trgovini naftom. Opšte je poznato da je većina njegovih ključnih učesnika rođena i podignuta na evropskom tlu.

U poslednje vreme se na periferiji odigralo mnogo samoubilačkih bombaških dejstava, upoznajući stanovništvo Libana, Turskog Kurdistana, Palestine i drugih mesta sa svakodnevnim ubijanjem i uništavanjem. Bombaši-samoubice na Zapadu su se upoznali sa smrću kroz svakodnevne teškoće preživljavanja u kapitalizmu. Na Facebook stranici jednog bombaša-samoubice su se nalazile fotografije nereda u pariskim banlieues iz 2007. godine. On je obrisao sopstveni „profil“, baš kao što je dominantni jezik obrisao značenje tih nereda. Poziv na džihad putem takozvanih društvenih medija je poziv na suštinski besmislen čin, to je virtualno slavljenje očajničkih, ekstatničnih trenutaka smrti i masovog ubijanja, brzog i slavnog, bez budućnosti i perspektive. Današnji samoubilački napadi imaju više zajedničkog sa pucnjavama u školama SAD nego sa oružanim aktivnostima npr. palestinskih organizacija tokom 1970-ih.

Životi nisu brojevi i život se ne može prebrojati. Ipak, brojevi govore o današnjoj „kulturi smrti“ više nego čitave knjige. Broj ljudi koji su izgubili živote prilikom napada u Madridu (2004), Londonu (2005) i Parizu (2015), čiji su počinioci većinom bili Evropljani, uporediv je sa brojem žrtava pucnjava u školama i koledžima SAD tokom približno istog perioda. Samo tokom 2015. u školama je bilo 35 takvih napada, policijski meci su ubili preko 1.000 ljudi od januara 2015, dok su masovne pucnjave „poremećenih“ ubica u SAD prema izveštajima odnele živote 1.431 osobe od 2006.

Čak i kada bi ISIL bio teritorijalno zbrisan, čak i kada bi njegova materijalna baza bila u potpunosti istrebljena, ništa ne garantuje kraj proizvodnje bombaša-samoubica. Kapitalizam masovno proizvodi prazninu. Periferija čak više ni ne očekuje „uključivanje“ ili „rast“. U svetu globalizovanog očaja, takozvano „umrežavanje putem društvenih mreža“ dovodi koncept integrisanog spektakla, koji je Debor analizirao u svojim Komentarima 1988, do njegove logičke eksplozije.

Pre dvadeset godina, capitalismus invictus je silovito izazvan od strane prve stvarne „sajber gerile“: crne zastane i crvene zvezde, prekrivena lica i nova nada zapatističke revolucije su bile stvarna pretnja navodnoj nepobedivosti sistema. Pesma života prekinula je narkotičnu uspavanku Spektakla.

Danas dominantne sile širom sveta pokušavaju da nas ubede kako su ISIL-ove crne zastave i kapuljače zapravo Apsolutno Zlo, a ipak je previše očigledno da ISIL peva istu smrtonosnu melodiju kao i oni. Zastrašujuće je videti kako se pojmovi „globalnog umrežavanja“ i „horizontalnosti“ mogu toliko izvitoperiti, pojmovi koji su se jednom podigli iz džungle Lakandona i Pokreta za socijalnu pravdu… Horizontalne mreže ubijanja kultivisane putem Facebooka ubrzano izvrću ideju da „svako može da nosi masku“. Za EZLN to je svako ko ne može da prihvati potčinjavanje, obezvređivanje života i kompromis – za džihadističku mutaciju to je svako ko je voljan da menja besmisleni život za besmislenu – ali spektakularnu – smrt.

Geopolitički scenariji, teorije zavere, antiimperijalistička retorika… Ništa od toga neće uspeti. Protiv Partije Smrti može se boriti samo kolektivnim otporom, ličnom kreativnošću i solidarnošću, uz neprestano rafiniranje društvenih, srčanih gestova koji potvrđuju život.

Prevod: pročitaj.proskitaj

Korišćeni tekstovi

Nicolas Bancel, Pascal Blanchard, Gilles Boëtsch, Eric Deroo, Sandrine Lemaire, Zoos humains. De la Vénus hottentote aux reality shows, La Découverte 2002

Iain A. Boal, T. J. Clark, Joseph Matthews, and Michael Watts, Afflicted Powers: Capital and Spectacle in a New Age of War, Verso 2005

George Caffentzis In Letters of Blood and Fire: Work, Machines, and Value, PM Press 2013

Grégoire Chamayou, Théorie du drone, La fabrique, 2013

Massimo De Angelis and Silvia Federici, “The War in Yugoslavia: On Whom the Bombs Are Falling?”: http://www.midnightnotes.org/pamphlet_yugo.html

Guy Debord, Commentaires sur la société du spectacle, Éditions Gérard Lebovici 1988

Anne Dreesbach, Colonial Exhibitions, ‘Völkerschauen’ and the Display of the ‘Other’, Mainz Institute of European History, 2012

Silvia Federici, “War, Globalization, and Reproduction” 2001: https://www.nadir.org/nadir/initiativ/agp/free/9-11/federici.htm

Irene L. Gendzier, Notes from the Minefield: United States Intervention in Lebanon and the Middle East, 1945–1958. Columbia University Press 1997

André Gerolymatos, Castles Made of Sand: A Century of Anglo-American Espionage and Intervention in the Middle East, Thomas Dunne books, MacMillan 2010

Dave Grossman, On Killing: The Psychological Cost of Learning to Kill in War and Society Back Bay Books (1996) 2009

Derek Gregory, The Colonial Present: Afghanistan, Palestine, Iraq, Wiley-Blackwell 2004

Christopher Ingraham, “There are now more guns than people in the United States”, The Washington Post, 5 October 2015

Anselm Jappe. Les Aventures de la marchandise: Pour une nouvelle critique de la valeur, Denoël 2003

Robert Kurz, “Mit Moneten und Kanonen: Innovation durch Feuerwaffen, Expansion durch Krieg: Ein Blick in die Urgeschichte der abstrakten Arbeit”, Jungle World, 3, 9 January 2002

Douglas Little, “Cold War and Covert Action: The United States and Syria, 1945-1958”. Middle East Journal 44 (1) 1990

S.L.A. Marshall, Men Against Fire: The Problem of Battle Command, University of Oklahoma Press (1947) 2000

Peter Mason, The Lives of Images, Reaktion Books 2001

Renae Merle, “Census Counts 100,000 Contractors in Iraq”, The Washington Post, 12 May 2006

Midnight Notes Collective (eds) Midnight Oil: Work, Energy, War, 1973-1992, Autonomedia 1992

Jan Mieszkowski,Watching War, Stanford University Press 2012

Sherry Millner and Ernest Larsen, Scenes from the Microwar [self-produced video] 1985

Martha Lizabeth Phelps, “Doppelgangers of the State: Private Security and Transferable Legitimacy”. Politics & Policy 42 (6): 824–849, December 2014

P.W. Singer, Corporate Warriors: The Rise of Privatized Military Industry, Cornell University Press | Cornell Studies in Security Affairs 2003

Stockholm International Peace Research Institute, “Trends in World Military Expenditure”, April 2015:
http://www.sipri.org/research/armaments/milex/recent-trends

Richard Wormser, “D.W. Griffith’s The Birth of a Nation 1915”: http://www.pbs.org/wnet/jimcrow/stories_events_birth.html

Share this post: